Пет потеза за опоравак ватерпола

Од три олимпијске медаље из Пекинга, прве које су уписане самосталној Србији, само за једну и то ону коју су освојили ватерполисти, може да се каже да је производ нашег система. Две остале сијају и сијаће заувек, али, у једном случају су несумњиво плод рада у иностранству (Чавићево сребро), а у другом породичног самоодрицања (Ђоковићева бронза).

– Мислим да је потребно да урадимо пет ствари да бисмо изашли из кризе, – оптимиста је Урош Маровић, јунак олимпијског финала 1968, вишеструки освајач Купа европских шампиона с Партизаном, председник Ватерполо савеза Србије из доба заједничке државе с Црном Гором и пословни човек с богатим искуством. – Прва, можда, изгледа утопистички, али сам уверен да је, ипак, остварљива, а то је: повратак наших играча из иностранства. Има их 25 и вратили би се за половину од онога што тамо примају. На том „драфту” не би учествовао Партизан и тако бисмо могли да имамо јаке клубове и то не само у Београду него и у Новом Саду, Нишу, Крушевцу, Шапцу, Врњачкој Бањи, Суботици, Лесковцу... У свим земљама главну реч воде углавном два-три клуба. Јача лига, са повратницима, могла би да привуче децу, а из базе од 200 до 300 дечака по базену много је лакше створити будуће асове. Друго, сви треба да подржимо Партизан на међународној сцени, јер би његови успеси, а процењујем да има озбиљне шансе да поново буде европски првак, много повећали популарност целом нашем ватерполу. Иначе, сматрам да је и у ватерполу неопходан ривалитет између Партизана и Црвене звезде и зато сам крајем осамдесетих година прихватио да направим план да и она ојача. Морао сам касније због посла да одем у иностранство, али се надам да је оно што сам тада са Соломуном и Шаином урадио допринело да Звезда буде и првак државе. Између осталог, с Милановићем сам се договорио око његовог повратка из Загреба 1991. Сада имам предлог за озбиљну реконструкцију савеза и мислим да таква потреба није уопште спорна. Много пута је због мира у кући морало нешто да се прећути, али сада морамо отворено да се погледамо у очи. Врло је важно да се развија струка и ту је Партизан многима помогао и помаже и даље. А да би се било шта озбиљно радило однос државе према спорту мора да буде такав да спортисти виде своју улогу у друштву.

Јасно је да стање у ватерполу не може трајније да се поправи независно од судбине спорта у целини. Кључни проблем је, као и увек, финансирање.

– У тешкој економској ситуацији каква је у нашој земљи спорт добија неку помоћ од државе, али мора да се ослања на спонзоре, који ни сами немају превише, а сви гравитирамо ка њима. Они нису корпа без дна и нису довољни за резултате какве желимо, – каже Маровић, који је спонзоре сврстао у три скупа. – Једни су алтруисти. Дотирају спортове које воле или оне којима се баве њихова деца или оне у којима су им пријатељи. Други су велике привредне компаније, које се понашају економски и виде свој интерес кроз спортске успехе. Оне држе до свог бренда и понашају се по оној: колико пара, толико музике. Трећи су јавна предузећа. Није их мало, али имају нерешен имовински статус и углавном на њих наш спорт највише и рачуна. Ватерполо као средње атрактиван спорт не може баш лако да домаши другу групу спонзора, јер има и сужен простор за рекламу и медијску кампању, па се не исплати много. То јест, само врхунски резултати на међународној сцени обезбеђују медијско праћење и квалитетне спонзоре. Наравно да људи који дају паре, а поготово они из треће групе спонзора, значи државне паре, траже своју улогу и потврду свог друштвеног статута кроз тај спорт. То је онда често колатерална штета за сам спорт, јер из свог незнања улазе у разне компромисе што врхунски спорт не трпи, већ као добро организована војска мора да издржи све изазове.

Без обзира на све тешкоће наш ватерполо је управо у протеклих осам година низао успехе на којима би му позавидела и она велика Југославија: са олимпијских игара сребро и две бронзе, са светских првенстава злато, сребро, бронза и један „кикс” – четврто место, а са европских шампионата три злата (једно као Србија) и једно сребро (прошле године). Поред таквих трофеја није потребно истицати и медаље са светских купова и лига.

– И сада смо на врху као некада Југославија, али у њој је била и велика база са много клубова – поред Прве и Друге имали смо и регионалне лиге. Тада је самом масовношћу био гарантован и квалитет. Проблем је што играч у ватерполу не може да се „произведе” за мање од десет година. То је дуг период, а сужен је простор, извор је мањи, па је и конкуренција слабија, – објашњава Маровић. – Зато је важније него икада да се објединимо. На жалост, дошло је и до осипања кадрова, па су се с променама система од 2000. проредили и функционери, тренери, пријатељи... Мислим да у овом тренутку треба превазићи личне сујете и да у интересу ватерпола као нашег најтрофејнијег спорта на једну скупштину треба позвати све добронамерне учеснике у ватерполо животу како бисмо лакше превазишли ову кризу и остали на висини резултата које имамо. Пошто сам „навијач” мирног сукоба мишљења и довођења атмосфере до конструктивног „усијања” многи ће ми замерити ако кажем да су нам у овом тренутку својим идејама, можда, потребни људи попут Орлића, Чукваса, Стаменића, Беламарића, Дабовића, Мечкића, Рађеновића, Гочанина, па и Милана Куљаче, једног од бивших председника Ватерполо савеза Југославије, који је антипод многим директорима друштвених предузећа, јер заиста воли ватерполо. Сигуран сам да ће све идеје и критике, поготово од нас који волимо ватерполо, изнедрити бољи квалитет и ојачати нас у даљем периоду. Напомињем: од идеје и критике до личног учествовања у раду на базенима и око њих. Јер, ако је циљ исти, а надам се да јесте, онда би сукоб мишљења добро дошао, а ако није тако онда значи да је у питању сукоб интереса или личних сујета или неразумевање.

Сутра: Србија има око 130 базена