Pet poteza za oporavak vaterpola

Od tri olimpijske medalje iz Pekinga, prve koje su upisane samostalnoj Srbiji, samo za jednu i to onu koju su osvojili vaterpolisti, može da se kaže da je proizvod našeg sistema. Dve ostale sijaju i sijaće zauvek, ali, u jednom slučaju su nesumnjivo plod rada u inostranstvu (Čavićevo srebro), a u drugom porodičnog samoodricanja (Đokovićeva bronza).

– Mislim da je potrebno da uradimo pet stvari da bismo izašli iz krize, – optimista je Uroš Marović, junak olimpijskog finala 1968, višestruki osvajač Kupa evropskih šampiona s Partizanom, predsednik Vaterpolo saveza Srbije iz doba zajedničke države s Crnom Gorom i poslovni čovek s bogatim iskustvom. – Prva, možda, izgleda utopistički, ali sam uveren da je, ipak, ostvarljiva, a to je: povratak naših igrača iz inostranstva. Ima ih 25 i vratili bi se za polovinu od onoga što tamo primaju. Na tom „draftu” ne bi učestvovao Partizan i tako bismo mogli da imamo jake klubove i to ne samo u Beogradu nego i u Novom Sadu, Nišu, Kruševcu, Šapcu, Vrnjačkoj Banji, Subotici, Leskovcu... U svim zemljama glavnu reč vode uglavnom dva-tri kluba. Jača liga, sa povratnicima, mogla bi da privuče decu, a iz baze od 200 do 300 dečaka po bazenu mnogo je lakše stvoriti buduće asove. Drugo, svi treba da podržimo Partizan na međunarodnoj sceni, jer bi njegovi uspesi, a procenjujem da ima ozbiljne šanse da ponovo bude evropski prvak, mnogo povećali popularnost celom našem vaterpolu. Inače, smatram da je i u vaterpolu neophodan rivalitet između Partizana i Crvene zvezde i zato sam krajem osamdesetih godina prihvatio da napravim plan da i ona ojača. Morao sam kasnije zbog posla da odem u inostranstvo, ali se nadam da je ono što sam tada sa Solomunom i Šainom uradio doprinelo da Zvezda bude i prvak države. Između ostalog, s Milanovićem sam se dogovorio oko njegovog povratka iz Zagreba 1991. Sada imam predlog za ozbiljnu rekonstrukciju saveza i mislim da takva potreba nije uopšte sporna. Mnogo puta je zbog mira u kući moralo nešto da se prećuti, ali sada moramo otvoreno da se pogledamo u oči. Vrlo je važno da se razvija struka i tu je Partizan mnogima pomogao i pomaže i dalje. A da bi se bilo šta ozbiljno radilo odnos države prema sportu mora da bude takav da sportisti vide svoju ulogu u društvu.

Jasno je da stanje u vaterpolu ne može trajnije da se popravi nezavisno od sudbine sporta u celini. Ključni problem je, kao i uvek, finansiranje.

– U teškoj ekonomskoj situaciji kakva je u našoj zemlji sport dobija neku pomoć od države, ali mora da se oslanja na sponzore, koji ni sami nemaju previše, a svi gravitiramo ka njima. Oni nisu korpa bez dna i nisu dovoljni za rezultate kakve želimo, – kaže Marović, koji je sponzore svrstao u tri skupa. – Jedni su altruisti. Dotiraju sportove koje vole ili one kojima se bave njihova deca ili one u kojima su im prijatelji. Drugi su velike privredne kompanije, koje se ponašaju ekonomski i vide svoj interes kroz sportske uspehe. One drže do svog brenda i ponašaju se po onoj: koliko para, toliko muzike. Treći su javna preduzeća. Nije ih malo, ali imaju nerešen imovinski status i uglavnom na njih naš sport najviše i računa. Vaterpolo kao srednje atraktivan sport ne može baš lako da domaši drugu grupu sponzora, jer ima i sužen prostor za reklamu i medijsku kampanju, pa se ne isplati mnogo. To jest, samo vrhunski rezultati na međunarodnoj sceni obezbeđuju medijsko praćenje i kvalitetne sponzore. Naravno da ljudi koji daju pare, a pogotovo oni iz treće grupe sponzora, znači državne pare, traže svoju ulogu i potvrdu svog društvenog statuta kroz taj sport. To je onda često kolateralna šteta za sam sport, jer iz svog neznanja ulaze u razne kompromise što vrhunski sport ne trpi, već kao dobro organizovana vojska mora da izdrži sve izazove.

Bez obzira na sve teškoće naš vaterpolo je upravo u proteklih osam godina nizao uspehe na kojima bi mu pozavidela i ona velika Jugoslavija: sa olimpijskih igara srebro i dve bronze, sa svetskih prvenstava zlato, srebro, bronza i jedan „kiks” – četvrto mesto, a sa evropskih šampionata tri zlata (jedno kao Srbija) i jedno srebro (prošle godine). Pored takvih trofeja nije potrebno isticati i medalje sa svetskih kupova i liga.

– I sada smo na vrhu kao nekada Jugoslavija, ali u njoj je bila i velika baza sa mnogo klubova – pored Prve i Druge imali smo i regionalne lige. Tada je samom masovnošću bio garantovan i kvalitet. Problem je što igrač u vaterpolu ne može da se „proizvede” za manje od deset godina. To je dug period, a sužen je prostor, izvor je manji, pa je i konkurencija slabija, – objašnjava Marović. – Zato je važnije nego ikada da se objedinimo. Na žalost, došlo je i do osipanja kadrova, pa su se s promenama sistema od 2000. proredili i funkcioneri, treneri, prijatelji... Mislim da u ovom trenutku treba prevazići lične sujete i da u interesu vaterpola kao našeg najtrofejnijeg sporta na jednu skupštinu treba pozvati sve dobronamerne učesnike u vaterpolo životu kako bismo lakše prevazišli ovu krizu i ostali na visini rezultata koje imamo. Pošto sam „navijač” mirnog sukoba mišljenja i dovođenja atmosfere do konstruktivnog „usijanja” mnogi će mi zameriti ako kažem da su nam u ovom trenutku svojim idejama, možda, potrebni ljudi poput Orlića, Čukvasa, Stamenića, Belamarića, Dabovića, Mečkića, Rađenovića, Gočanina, pa i Milana Kuljače, jednog od bivših predsednika Vaterpolo saveza Jugoslavije, koji je antipod mnogim direktorima društvenih preduzeća, jer zaista voli vaterpolo. Siguran sam da će sve ideje i kritike, pogotovo od nas koji volimo vaterpolo, iznedriti bolji kvalitet i ojačati nas u daljem periodu. Napominjem: od ideje i kritike do ličnog učestvovanja u radu na bazenima i oko njih. Jer, ako je cilj isti, a nadam se da jeste, onda bi sukob mišljenja dobro došao, a ako nije tako onda znači da je u pitanju sukob interesa ili ličnih sujeta ili nerazumevanje.

Sutra: Srbija ima oko 130 bazena