Бацили дечакe у Мораву

Краљево – Права драма у ноћи између 29. и 30. октобра одиграла се на дрвеном мосту преко Западне Мораве у селу Сирчи, удаљеном пет километара од Краљева. Дечаци Александар А. (15) и Драган П. (17), из села Љубаве код Крушевца, иначе ученици првог разреда пољопривредне школе "Ђорђе Радић" у Краљеву, уз претњу оружјем и употребу физичке силе и ножа, бачени су са моста у Западну Мораву. Њих су тако "казнила" тројица разбојника, а како незванично сазнајемо двојица од њих су већ ухапшена. Ту штуру информацију потврђује и Кристина Николић, портпарол краљевачке управе полиције.

Све је почело у центру града, у кладионици "Балкан бет", где су дечаци седели за коцкарским апаратом. На суседној столици налазио се други, њима непознати посетилац локала који је при одласку ту оставио мобилни телефон. Дечак Александар А. је телефон узео, што је био разлог да, кад се непознати вратио, са њим започне свађу. Интервенисао је и власник кладионице тако што је уз шамар избацио поменутог дечака, али га је, иако је телефон добио назад, ту испред локала тукао и власник телефона. Он је накнадно, када је дечак отишао кући, приметио да у телефону нема картице. Звао је дечака који се на позив вратио и дао телефонску картицу.

Кад је изгледало да је све окончано, дечаци су пошли кући, али их уз, наводно, извињење због батина, власник телефона позива на пиће у оближњи кафић. После дужег убеђивања дечаци пристају, ту креће наизглед помирљива прича, а у току разговора њима се придружују још двојица другара власника телефона.

После краће седељке они двојици дечака великодушно нуде превоз аутомобилом до куће. Сви седају у ауто и одвозе се у сасвим супротном правцу од места где дечаци у Краљеву приватно станују.

– У близини села Сирче – каже за "Политику" Драган П. – сва тројица су почела да вриште, да нас застрашују, гасе светла и скрећу споредним путем према реци… Доводе нас насред дрвеног моста и Александру одмах наређују да се свуче, а мене покушавају да баце са моста. Ја сам успео да се ухватим за металне делове, молио сам их и гласно запомагао да не умем да пливам. Држао сам се чврсто, али они су затим извадили нож и почели да секу по прстима. Затим сам пао у реку и ни сам не знам како сам успео да изађем на обалу. Александра су бацили потпуно голог у воду. Ја сам му дао мајицу да веже око паса и онако, престрашени, мокри и промрзли, пошто је то било око два сата после поноћи, ушли смо у кућу у којој је једино било упаљено светло. Била је то пекара и ту су нам људи помогли, позвали такси и тако смо отишли кући. Сутрадан је школски полицајац Славиша Милетић приметио моје посекотине по рукама и све се брзо открило…

У школи од помоћника директора Радована Трмчића и професорке Валентине Крстић, која је једном о дечака и разредни старешина, дознајемо да је реч о помало несташној, али безазленој деци која нису склона било каквом криминалу.