Обрачун сa насиљем

Ново место – У позориште „Антон Подбевшек”, публика са интересовањем долази на свако извођење представе „Београдски трио”, од премијере одржане у јуну прошле године, након чега су уследила гостовања на Корчули и у Љубљани, у Цанкаревом дому, који је копродуцент представе. Драматизацију романа Горана Марковића урадио је редитељ Матјаж Бергер, иначе и драматург и теоретичар, и оснивач овог најмлађег професионалног позоришта у Словенији, 2006. године, које је и прво професионално позориште на подручју Долењске. Именовано према Антону Подбевшеку, словеначком авангардном песнику из Новог Места, ово позориште је окренуто ка авангардним, истраживачким сценским поетикама, постдрамском позоришту, филозофском театру, музичком позоришту, а редовни посетиоци ове куће су филозоф Славој Жижек и чланови групе „Лајбах”, између осталих.

Имајући у виду врло неконвенционалну, хибридну форму књижевног дела „Београдски трио” Горана Марковића, фрагментарну, епистоларну, састављену од архивске грађе, али и фиктивних размаштавања догађаја, његово постављање на сцену у Новом Месту је било нарочито изазовно. А упркос тој сложености структуре, роман има чврсте жанровске основе, драге читаоцима који са посебним узбуђењем прилазе мелодрамским и трилерским наративима. Радњу покреће долазак писца Лоренса Дарела у Београд, на место аташеа за штампу у британској амбасади, у драматичним временима усвајања Резолуције Информбироа 1948. године, и разбуктавања политичког насиља. Дарел стиже у Југославију са младом супругом Енглескињом, Евом, чије ће опсервације о неуређеном балканском друштву подсетити на блиске спознаје Елизабете, супруге Стевана Медаковића у Селенићевом роману „Очеви и оци”. Писац „Александријског квартета”, чије су референце суптилно присутне у „Београдском трију”, једна радознала, необуздана, неукротива мушка природа, заљубљује се у Веру Танкосић, супругу пуковника Боре Танкосића који ће бити отпремљен на Голи оток, као и Вера на Свети Гргур, нешто касније, јер ће одбити да се одрекне мужа. Заљубљени Дарел креће у акцију спасавања из пакла логора Танкосића – у књизи врло реалистички, потресно исписаног – изазивајући политичке, али и брачне буре. Ова вишеструко узбудљива прича је и полазиште постављања свевремених питања политичког укидања слобода, уцена, манипулација, репресије и цензуре, али и односа између уметности и политике, као и љубави, страсти и брачних обавеза.

Бергерово сценско читање Марковићевог романа одређује прецизан, церемонијалан тон, брехтовска охлађеност и отуђеност које треба да пробуде критичко мишљење. У исто време је врло суптилно, емотивно приказана патња затвореника на Голом отоку и Светом Гргуру, острву где је био смештен логор за жене. Глумци Гаја Филач, Лука Бокшан, Грегор Чушин, Инти Шрај, Грегор Подричник, Тина Ресман, Примож Петковшек, Марио Драгојевић, Јана Менгер, Гал Облак, Свит Стефанија и Јуре Жавби су готово све време на сцени, преовлађујуће статични, озвучени микрофонима који такође брехтовски онеобичавају њихове речи. Позорница је утврђена и екранима где се емитују снимци и фотографије који имају важан документаристички смисао, а нису само укључени аутентични архивски материјали, већ и савремени призори са Голог отока, суморне фотографије напуштених, оронулих објеката, запоседнутих духовима жртава, поетски речено. Посебно је ефектна појава Горана Марковића на видео-биму, у епилогу, када нам се обраћа директно, објашњавајући корене интересовања за ову тему и у исто време потврђујући аутентичност догађаја.

Позорница је минималистички, елегантно и вишезначно уобличена, оличава неку врсту суднице, где се истражује Дарелова упетљаност у политичку аферу, али и логор, истакнут на узаном просценијуму, засутом голооточким или Сизифовим камењем, који има и симболички изражајан простор подземља. Звучни пејзаж представе је такође врло упечатљив, и битно употпуњује снагу сценског израза. Електроминимализам музичког дуа „Silence” деликатно прати и појачава наш доживљај драма које се напето размотавају. Ефектно се користе и други звуци, на пример, наглашена је зрика некаквих зрикаваца, која појачава притисак немира, због контраста између живота природе који неизбежно тече и страхота насиља у такозваној цивилизацији. А то зверство власти, легализовано дивљаштво у послератној Југославији није само неки тамо историјски документ, већ је и одраз свевремених механизама владања, на макро и микро плану. Коришћење политичких околности и положаја за личне интересе, и наметање шупљих парола у функцији оправдавања насиља, до данас је опстало на нашој друштвеној позорници, коју тренутно цео свет са великом пажњом прати.