Нови свет на шпанглеском језику

Од нашег дописника из Вашингтона

Шта год да човек у Америци отпочне, мора да притисне дугме: ако вади паре из аутомата, купује у самопослузи, плаћа паркирање, вади документ, продужава возачку дозволу, тражи књигу у библиотеци, или ди-ви-ди у видео клубу, уписује се на факултет, иде код лекара, увек је ту – дугме: „За шпански притисните јединицу, за енглески двојку”… то је прва инструкција сваке машине.

Прво је шпански језик завладао пограничним државама, затим се попут олује проширио на источну и западну обалу, да би наставио да осваја унутрашњост једине светске суперсиле… Данас, у Сијетлу, најудаљенијем граду од мексичке границе, десет одсто грађана говори само шпански. По броју оних који говоре шпански језик, а то је бар 45 милиона званично регистрованих становника, и бар десет милиона илегалаца, САД су на другом месту на свету, али би до 2050. могле да преузму примат.

Отпоран на лонац за топљење

Има теорија да је језик Сервантеса згоднији за свакодневну „ћарлу” (чаврљање) од енглеског. Он сам тече, а кад наиђе на препреку, у каскадама се спаја опет у целину и наставља неповређен свој музикални жубор. Тако је то говорио велики кубански писац и егзилант у Лондону Гиљермо Кабрера Инфанте. Али латиноамерички интелектуалци који живе у Америци жале се да је, без обзира на своју распрострањеност, шпански језик друге категорије. Да се више говори него што се чита и пише, а како рече Хунот Дијаз, амерички Доминиканац, и овогодишњи пулицеровац, Латиноси ће у Америци „радије купити најновији модел мобилног телефона него књигу”. Своје ремек дело „Кратак и чудовишан живот Оскара Ваоа” Дијаз је написао на енглеском језику, са мешавином латиноамеричких израза, термина, фраза, читавих реченица, поштапалица, тепалица, узречица… Ту су и речи сковане од делова из оба језика, чак и синтакса понекад са енглеским речима намерно прати логику шпанског језика, па и за Дијазовог „Оскара” критика каже да је писан на шпанглеском језику (Spanglish).

Тек је пре неколико месеци на иницијативу шпанског Сервантесовог института у Њујорку изашла Енциклопедија шпанског језика у САД. Ова подебела књига од 1.300 страница разматра социолошке, културолошке демографске, економске и комуникационе аспекте шпанског језика у Америци. То је историјска прича која је започела са оним што се у европском свету зове откриће Америке 1492. И енглески и шпански пренети су из Старог у Нови свет, али је та историја далеко од свог краја. Шпанија је, као богата земља, вољна да и финансијски погура спонтано ширење шпанског језика по Северној Америци. Поготово зато што лингвисти тврде да је он претрпео минималне измене и да се Чилеанац савршено добро разуме са Гватемалцем, Мексиканцем, или Парагвајцем, а да истим језиком, уз одређен број локализама говоре и Аргентинци, Венецуеланци, Колумбијци… За феномен шпанског језика, који је одолео америчком лонцу за топљење, заслужан је, по некима, јединствен дух Латиноамериканца, а по другима сама његова лингвистичка снага.

Између енглеског и шпанског, тврди писац Дијаз, влада мртва трка, „нулта позиција” у Америци. На муци су на том нултом терену и књижевни преводиоци. Како, на пример, превести Дијаза са енглеског на шпански, када је особеност његовог стила баш мешање изворних речи па и синтаксе из оба језика.

Интернет-лингвистика

И док се шпански шири Америком, амерички енглески осваја све континенте старог света… Истина, неки би га назвали „интернационалним енглеским”, а сепаратисти међу лингвистичким чистунцима чак тврде да овај језик више и нема неке чврсте везе са Англосаксонцима, па га једноставно зову интернет-лингвистиком. Од Шекспира је свакако јако далеко, они који њиме комуницирају тешко да би и разумели ренесансни језик барда из Стратфорда.

Енглески лингвиста Дејвид Кристал нарочито се посветио глобалном енглеском језику који се све више цепка од своје матице, а његове локалне варијанте све су мање разумљиве. Дешавају се лингвистички неспоразуми кад разговарају Енглез и Американац, да се не говори о другим нечистијим варијантама. Занимљиво је да је његова најновија књига посвећена језику СМС-а изазвала велику нетрпељивост код старијег света, забринутог због „упропашћавања језика”. Кристал, међутим, види у СМС-у лингвистички феномен. Енглески језик се скраћује у своје шифре, правопис и спелинг се игноришу, порука се често исписује фонетским симболима… Кристал наводи да данас око три милијарде људи носи са собом свој мобилни телефон, а да се годишње преко њих одашиље трилион текстуалних порука. То су, међутим, тек трептаји на бескрајној пучини језика.

Ипак, текстуална комуникација преко мобилних телефона по њему је џиновски скок уназад у дијалогу међу људима. Поруке су ефикасније од семафора, али су се зауставиле ту негде око Морзеове азбуке. Телефони постају све мањи, али не и човечји прсти. Текстирање је пипав и напоран посао са скромним резултатима. Људи, међутим, воле да комуницирају преко СМС-а. Зашто? Лингвиста одговара да је то део игре, као „писање неког модерног сонета”, све што жели да се каже мора се подвргнути строгој форми. Сонет не сме имати више од 14 редова, а порука не може да буде дужа од сто шездесет знакова. Управо је то изазов за смишљање свакојаких скраћеница.

Текстирање преко мобилног у Америку је ушло у моду касније него у другим деловима света, јер много је раније постало уобичајено да свако има свој лаптоп преко кога шаље и-мејлове. Но, језик телефонских порука нагиње ка енглеском, како тврди Дејвид Кристал. То је, по њему, зато што је енглески глобални језик поп-културе, и зато што је згодан за скраћенице које су општеразумљиве. Да ли ће ови брзопотезни лингвистички ребуси безличне комуникације као збир планетарних трептаја ипак довести до језичког цунамија? Есперанта условљеног малим диркама и великим прстима, без гласних жица? Док шпански ћарлија, жубори и тече све јачим и гласнијим током, и то у срцу америчког пространства.

За шпански притисните јединицу. И после више немојте да разговарате на дугме.