Будимир – Бошко Костић

Будимир – Бошко Костић, један од последњих чувара тајни српских финансија, затворио је свој банкарски, али нажалост и животни круг. Oтишао је тихо и достојанствено, онако како је живео и радио. Напустио нас је банкар који је умео да се лепо осмехне и у најтежим тренуцима.

Све је почело 5. фебруара 1935. године у Косовској Митровици, у породици досељеника из Црне Горе. Учили су га дивни професори гимназије, који су доцније имали богате каријере педагога и стручњака на високим школама у Србији, баш као и многи његови школски другови. Као седамнаестогодишњак постао је члан партије. Хтео је 1953. да упише филозофски факултет. Отац га је наговарао да студира математику, јер је то, ипак, практичнија наука. Нека се филозофијом бави касније, саветовао га је отац. Проналази средње решење и уписује Електротехнички факултет у Београду.

Иако је од партијске каријере бежао ко ђаво од крста, нудиле су му се разне професионалне, па и политичке стазе и богазе. И опет га је отац саветовао: да заврши електротехнику, одслужи војску, а после, када мало сазри, већ ће знати шта му ваља чинити. Запослио се у фабрици "Динамо", унутар "Електросрбије", одакле одлази, на годину дана, у чувени "Вестингхаус".

Из Америке долази у "Прогрес", једну од три чувене спољнотрговинске и реекспортне куће Србије. Било је то јула 1963. Брзо је положио испите за бављење спољном трговином. И одатле га пут води опет у Америку.

За 14 година променио је сва звања у "Прогресу" – све до функције генералног директора, где је провео четири године. Из "Прогреса" у августу 1979. прелази у Удружену београдску банку. Пут га поново води у Америку, где отвара представништво, а потом и агенцију те банке у Њујорку. Након новог повратка, постаје први човек једне од највећих и најбољих банака у СФРЈ – Инвестбанке. У њој, према сопственом признању, проводи најлепших шест година.

Ипак, 1989. године, уочи распада СФРЈ, у Лондону води Англо-југослав банку. Нажалост, већ 1992. године, почиње њена еутаназија одласком банака чланица из Словеније и Хрватске, а потом и осталих република бивше федерације. Иако је та банка носталгичног имена преживела и санкције, јер Енглези, ипак, нису били ригорозни као Американци, осетио је да му је дошло време да је напусти. Невољно, покреће приватни бизнис. Све до повратка у Србију у јесен 2000. године.

А онда су га пронашли страни "ловци на кадрове" и понудили му да почне нешто сасвим ново – да отвори и води прву "домаћу банку са иностраним капиталом" – Рајфајзен банку. Средином маја 2001. добија лиценцу за рад, а првог јула креће у посао све до 1. новембра 2005. када са места председника Извршног одбора прелази на место заменика председника Управног одбора банке. Направио је, наравно, чудо од банке, и то на тржишту Србије која се тек политички и економски усправљала после дугих година изопштености из света.