Брисање ауторитета

Сведоци смо ових дана нечег апсолутно нечувеног што само по себи може на озбиљан начин да уздрма државу и што јесте један од кључних циљева актуелног покушаја остварења обојене револуције. Неће, бар за сада, успети, као ни сама револуција и чињеница је да она јењава, односно да они који су је започели лагано губе корак и подршку, али идеја коју кандидују је ужасно опасна, примила се у једном делу друштва и прети да изађе опет на површину. Отуда, после стишавања ове халабуке мора се најхитније сама кандидована идеја у потпуности угушити, јер она брише сваки могући ауторитет и државу као модел организованог живљења једног народа, заснован на територији, становништву, Уставу и законима. О чему се заправо ради. 
Недавно саопштење Ректората Београдског универзитета у коме су они нагласили да одбијају разговор са председником Србије јер, Боже мој, он није надлежан, а касније и Сената, које је потписано од стране ректора Владана Ђокића, у коме се наводи да ће универзитет формирати некакве независне комисије које ће установити да ли су испуњени захтеви студената и такав извештај предаће пленумима на факултетима који ће одлучити о даљим блокадама, најбоље доказују да је на делу апсолутни покушај негирања државе и њених на закону успостављених институција, те увођење на мала врата, мимо било ког законског прописа, институција које никога не представљају, а чији је циљ да мимо закона преузму одређене државне ингеренције. Суштина је у увођењу паралелног система који би временом постао једини систем, а који је на идеолошкој матрици радикалних левичара и анархиста који тренутно блокирају наше факултете и који имају подршку доброг дела професора, који су очигледно идеолошки застранили ка радикалној левици и који су овај вид покушаја револуције одавно припремали са политичким активистима који се представљају као студенти. Није надлежан за разговоре председник Србије, који је два пута победио у првом кругу и који по сваком могућем параметру има апсолутни легитимитет да, ако ништа, пружи своје мишљење о одређеним друштвеним појавама, али је зато надлежан пленум коме се читав Ректорат додворава, који нико жив није изабрао, за који не знамо ни ко га сачињава, не знамо ни да ли се заиста одржава, који нема законско утемељење што је иначе најбитнији моменат, али који одлучује о судбинама свих студената у овој земљи, па чак и на саму земљу. Поставља се питање да ли су људи који седе у Сенату Ректората Београдског универзитета нормални или су очигледно прешли све могуће границе пристојности, јер се идеолошки слажу са концептом негирања државних и на закону успостављених институција, па се залажу на успостављању анархистичких пленума и да то буде облик руковођења читавим системом. Колико је то постало опасно, најбоље говори и чињеница да су се захтеви за успостављањем пленума проширили на многе друге институције, државне фирме, јавна предузећа, министарства, еснафе, те је суштина у томе да се негирају синдикална организовања која су предвиђена законом, већ да се свуда формирају пленуми који имају снагу одлучивања коју су сами себи прописали. Поједини студенти у блокади увелико наступају по медијима са тезом да све почиње и све се завршава са пленумом, те без трунке стида не желе током јавног наступа ни да се представе, јер пленум им није дао одобрење да то учине. Да није дошло до очигледног јењавања ових протеста, вероватно би се атак проширио ка томе да се држава као појава негира у смислу да она има право да нам уређује законима друштвене оквире, већ да то може да чини само пленум. Суштински захтев у промени система који се стално истиче од стране студената у блокади се своди баш на то – негирање државе и њених институција и увођење пленума као врховног законодавног, извршног и судског органа. Избори су неважни, јер пленум одлучује о свему. Већина је неважна, јер није по њима достојна и писмена да доноси одлуке. Зато се ово лудило мора што пре сузбити и као идеја у потпуности угушити. Обрнуто, ово ће заживети као идеја и уследиће апсолутно брисање ауторитета државе, што нас води у безвлашће и анархију.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа