Да ли ће бити враћен споменик Васи Стајићу

Но­ви Сад – Јед­на ули­ца, основ­на шко­ла и спо­ме­ник по­све­ће­ни су у Но­вом Са­ду срп­ском по­ли­ти­ча­ру и пи­сцу Ва­си Ста­ји­ћу. Овај ин­те­лек­ту­а­лац оста­вио је зна­чај­но де­ло за овај град, ис­пи­су­ју­ћи и то­мо­ве но­во­сад­ских би­о­гра­фи­ја, а био је и је­дан од оних ко­ји су обе­ле­жи­ли 20. век у Вој­во­ди­ни. Око Вој­во­ди­не је био и оспо­ра­ван, ка­да се по­сле Пр­вог свет­ског ра­та и рас­па­да Аустро­у­гар­ске по­кре­ну­ло пи­та­ње ка­ко ће се на­ро­ди са вој­во­ђан­ског про­сто­ра при­кљу­чи­ти бу­ду­ћој ју­го­сло­вен­ској др­жа­ви.

У да­на­шњој ули­ци Ва­се Ста­ји­ћа жи­вео је у ви­ли на кућ­ном бро­ју 5, где је про­вео по­след­ње да­не и умро. Ма­ти­ца срп­ска, чи­ји је пред­сед­ник био, по­ста­ви­ла је на тој згра­ди спо­мен-пло­чу. По ње­му је на­зва­на и Основ­на шко­ла „Ва­са Ста­јић” у Ули­ци вој­во­де Кни­ћа­ни­на. Ова шко­ла, из­ме­ђу оста­лог, упи­са­на је и у би­о­гра­фи­ју са­да­шњег пред­сед­ни­ка Вла­де Ср­би­је Ми­ло­ша Ву­че­ви­ћа. У школ­ском за­пи­су о Чи­ка Ва­си на­во­ди се да је он „при­па­дао срп­ству це­лим би­ћем, али као Вој­во­ђа­нин, чо­век ко­ји је на­ви­као да жи­ви у за­јед­ни­ци раз­ли­чи­тих на­ро­да”.

Спо­ме­ник му је по­диг­нут 2011. ис­пред Ба­но­вин­ског ком­плек­са, а све­ча­но от­кри­вен на Дан осло­бо­ђе­ња Но­вог Са­да – 23. ок­то­ба­ра. Укло­њен је ју­на 2022, ка­да је ту по­че­ла град­ња јав­не га­ра­же. За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре гра­да од­нео је скулп­ту­ру у свој де­по и обе­ћа­но је да ће би­ти вра­ће­на по за­вр­шет­ку град­ње и уре­ђе­ња око­ли­не.

Га­ра­жа је за­вр­ше­на и пу­ште­на у рад сеп­тем­бра 2024, али спо­ме­ник ни­је вра­ћен, па су по­што­ва­о­ци ли­ка и де­ла Ста­ји­ћа, ко­ји се ту у фе­бру­а­ру оку­пља­ју у знак се­ћа­ња на ње­га, овог пу­та за­би­ли у зе­мљу ле­тву са нат­пи­сом „Вра­ти­те спо­ме­ник Ва­си Ста­ји­ћу ода­кле сте га узе­ли”. Пред­став­ни­ци Вој­во­ђан­ског клу­ба и За­ви­чај­ног дру­штва Мо­крин у Но­вом Са­ду уоби­ча­је­но на то ме­сто по­ла­жу цве­ће, под­се­ћа­ју на ње­го­ву лич­ност, за­слу­ге и не­го­ва­ње ху­ма­них и де­мо­крат­ских ста­во­ва, али овог 10. фе­бру­а­ра, на дан ро­ђе­ња, ко­ји је и дан смр­ти Ва­се Ста­ји­ћа (1878–1947), по­кре­ћу пи­та­ње по­врат­ка спо­ме­ни­ка. Мо­крин је Ста­ји­ће­во род­но ме­сто, па ода­тле иде­ја за­ви­чај­них Мо­крин­ча­на о обе­ле­жа­ва­њу го­ди­шњи­це ње­го­вог ро­ђе­ња и смр­ти пред но­во­сад­ским спо­ме­ни­ком.

Пред­сед­ник Вој­во­ђан­ског клу­ба проф. др Ла­зар Ла­зић ка­же за наш лист да не зна за­што спо­ме­ник ни­је вра­ћен, али прет­по­ста­вља да су раз­ло­зи „по­ли­тич­ки”, то што се Ва­са Ста­јић – ка­же, по­ве­зу­је са Вој­во­ди­ном. За ње­га на­во­ди да је „не­ка вр­ста вој­во­ђан­ске ико­не” и об­ја­шња­ва за­што сма­тра ва­жним да се спо­ме­ник вра­ти на сво­је ме­сто.

„Пр­во и основ­но је­сте да се одр­жи реч. Ако не др­жи­те реч, он­да не др­жи­те ни до сво­је исто­ри­је. Ако ми тре­ба да има­мо от­клон од чо­ве­ка ка­кав је био Ва­са Ста­јић, он­да је то от­клон и од мно­го дру­гих ства­ри. Зна­мо да је био по­све­ћен ује­ди­ње­њу срп­ског и ју­го­сло­вен­ског на­ро­да, да су га у окви­ру аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је про­га­ња­ли и утам­ни­чи­ли, да је ов­де био по­ве­ре­ник срп­ске омла­ди­не, пред­сед­ник Ма­ти­це срп­ске из­ме­ђу два ра­та и по­сле Дру­гог свет­ског...”, ка­же Ла­зић.