ВЕЛИКА ИГРА II

Централна Азија, подручје „усред ничега”, територија подељена између исламских канова, ухваћена између Русије, Кине, Сибира и планина Хиндукуш. Када су пре око 200 година руске царске трупе и британски експедициони корпуси интригама и заверама почели да се боре за утицај на некадашњем Путу свиле, њихово ривалство Радјард Киплинг назвао је Великом игром.

Да ли је централна Азија поприште нове Велике игре настале у геополитичком вакууму после распада СССР-а, нагле независности пет бивших совјетских република – Казахстана, Киргистана, Таџикистана, Туркменистана и Узбекистана, узлета етнонационализма и ислама, пада талибанског режима у Кабулу, претњи енергетске кризе?

Ако јесте, игра је сада сложенија и има више учесника. Ту су Русија и Кина, које топографским деловима припадају централној Азији, па су САД једина спољна сила са значајним политичким и економским интересима. У Велику игру II укључују се и регионалне силе попут Турске – која има историјске, културолошке и језичке везе, Иран – који жели да поврати утицај у дворишту некадашњег Персијског царства, Индија и Пакистан – који своје ривалство преносе на нове терене.

Док централна Азија трага за новим трансрегионалним аранжманима безбедности и покушава да уновчи своје ресурсе, три велике силе су последњих деценија ојачале утицаје. Главна награда су нафта и гас. Кини су потребни, Русија хоће да контролише њихову дистрибуцију, Америка жели свој део.

Јасно је да је покушај успостављања контроле Авганистана и стратешки важне долине Фергана коју деле Киргистан, Таџикистан и Узбекистан – све под фирмом „рата против тероризма” – у функцији америчког приступа изворима и путевима централноазијске нафте.

Као и на Блиском истоку, испоставило се да су Бушова агресивна промоција демократије и просперитета, критика ауторитарних режима централне Азије због кршења људских права, као и интервенција у Ираку која је појачала страхове да ће Американци мењати режиме како би обезбедили снабдевање нафтом, у државама региона доживљени као претње. Све више се окрећу Москви и Пекингу.

Иако би се рекло да ове земље имају више заједничког са Организацијом исламске конференције него са Заједницом независних држава, оне су, мудро, ушле у ЗНД и на тај начин избегле замерање Русима и политичке нестабилности које је могла да донесе независност. Тим пре што се ради о подручју у коме и пре руских освајања нису постојале националне државе већ само миграције етничких група, а потом Стаљинове границе које су цементиране паролом „подели па владај”.

Растуће америчко присуство прерасло је у директан изазов Москви када се показало да је амерички циљ истискивање руског утицаја. Исто важи и за Кину која је у почетку шансу видела у мултиполарним трендовима сукобљених интереса регионалних играча, али је потом установила да је још један циљ америчког ангажмана у централној Азији ограничавање кинеског присуства.

Заједничка спознаја о претњи САД допринела је зближавању Русије и Кине – посебно у сарадњи око безбедности и у координацији енергетске политике – и настанку њиховог стратешког партнерства. Америци је 2006. одбијен захтев да добије статус посматрача у најважнијој мултилатералној институцији Азије – Шангајској организацији за сарадњу.

Јачање руско-кинеске сарадње и ограничени капацитети Америке да оствари своје интересе у централној Азији показују да се непопуларном једнополарном свету насталом престанком „хладног рата” ближи крај. Назиру се озбиљне пукотине на архитектури америчке глобалне хегемоније. Централна Азија је очит пример да их попуњавају Русија и Кина.

Не значи ипак да се иза ове стратешке сарадње Москве и Пекинга не крије растуће локално ривалство у трци за енергетским изворима и тржиштем са потенцијалом од око 100 милијарди долара. Приступ региону који обе земље сматрају виталном сфером сопствених интереса је различит.

Ако Русија на централну Азију умногоме гледа као на наслеђе царске и комунистичке прошлости, Кини је са њеним апетитима за енергијом и сировинама централна Азија нешто попут Дивљег запада: земља могућности, резервоар ресурса и коридор ка нафтним пољима Блиског истока. Русија жели да остане патрон. Кина је купац и продавац, није такмац.

Кинеска роба затрпала је тржишта дуж древног пута којим је ишао Марко Поло. Пекинг је дубоко загазио у централну Азију користећи нафтоводе и инвестиције, оспоравајући руски монопол на испоруке гаса и умањујући надања Москве да ће после два века присуства контролисати већи део регионалне енергије.

Шта на то кажу лидери централне Азије? Кажу да су изазови савремене Велике игре исти као у прошлости: окористити се ривалитетима и обезбедити да нико не постане доминантан играч. Процењују да данас, за разлику од Велике игре пре два века, земље централне Азије нису само пиони великих сила. Шаховска табла испуњена је фигурама које нису само црно-беле.

Каква то друштва желе да граде? Када се комунистичка власт распала, лојални азијски апаратчици пожурили су да пронађу нов, демократски идентитет. При том, ниједан од петорице централноазијских комуниста тада није желео независност. Већина је подржала удар у Москви 1991. Са демократијом нису имали искуства, али им је посао био олакшан јер је демократија била непозната и људима којима су владали.

Свесни тога како се завршио експеримент Горбачова са истовременим представљањем гласности и перестројке, лидери централне Азије брзо су дигли руке од симултаног политичког и економског плурализма.

Тако је демократија стављена на олтар стабилности. Фокусирани на економски развој, лидери централне Азије су уверени да морају да се држе ауторитарног стила власти. Што значи да нема места за компромисе. Када су парламенти покушали да играју одлучнију улогу у одлучивању, извршна власт је одговорила узурпацијом моћи па су у Киргистану 1994. и у Казахстану 1995. председници распустили парламенте.

Све се уклапа у политичку културу подручја која је значајно одређена трибализмом, централизованом контролом, политичком и верском репресијом. Власт је гушила сваку опозицију, посебно ону са атрибутима исламске. Али, као што Русија открива православне корене, тако је и централна Азија засута обновом ислама.

Исламске партије, умерене и радикалне, излазе на сцену. Грађански рат у Таџикистану био је први сигнал да односи режима и ислама не гарантују мирну и стабилну будућност. Исламске партије свакако ће се укључивати у опозицију, а да ли ће стабилизовати или дестабилизовати зависиће од тога како ће се према њима односити власт и од успешности економског развоја.

О политичким аранжманима се не размишља. Неизбежно се одлаже. Све наде се полажу у привреду како би централна Азија из Велике игре II изашла економски оснажена. Све се, мање-више, везује за нафту: ових пет држава, плус Азербејџан, имају на располагању 12 одсто истражених резерви и дају девет одсто нафтне продукције ЗНД. Као неке мање чланице ОПЕК-а.

Пут на који је крочила централна Азија је дуг и опасан. Историја света пуна је примера земаља које су покушале да се реформишу, али у томе нису успеле. Зато као иронија звучи подсећање да централноазијски квинтет своје независно постојање дугује Русији, држави која није умела успешно да се трансформише па се потом распала.