Нико неће да се мало сабије

У Србији нико не зна колико имовине држава има на располагању, па су све процене о њеној вредности у домену спекулације. Пописано је свега четрдесет одсто непокретности, а нема ни назнаке да ће овај посао бити ускоро окончан, каже за „Политику” Србољуб Панић, заменик директора Републичке дирекције за имовину.

– Законом о средствима у својини Републике из 1995. године држава је постала власник свих добара која користе државни органи, покрајина, градови, општине, јавна предузећа… Многи су ту чињеницу схватили као нову национализацију. Из револта нису пријавили имовину којом се служе, иако је било прописано да то учине у року од шест месеци. Законска одлука није поштована, а симболичне новчане казне нису се никога дотицале. Тек када је сачињен нови закон о јавној својини, који предвиђа враћање имовине покрајини, локалним управама, општинама, та прича неће бити распетљана. Дефинитивно више нико нема мотивацију да те податке достави. Без обзира на калкулације мораћемо сви заједно да направимо преглед имовине – објашњава Панић.

Значи ли то да немате податак о томе колико имовине државна управа користи?

Оквирно, чиновнички апарат заузима између 150.000 и 180.000 квадрата, али потребно је обезбедити још 50.000 квадрата. Тиме бисмо објединили министарства рада, пољопривреде, трговине, која су тренутно смештена на неколико адреса. Сви запослени у државној управи би добили елементарне услове за рад – десет квадрата по човеку.

Како је могуће да администрација релативно мале државе од осам милиона становника не може да се спакује у простор који није био тесан савезним и републичким органима бивше Југославије?

На први поглед делује чудно. Али, распадом бивше СФРЈ, а потом и одласком Црне Горе из државне заједнице ниједан орган није угашен већ су постепено републичке службе преузимале надлежности. Само двадесетак одсто чиновника државног апарата радило је у савезним органима. Запослени су наставили да раде исти посао, у неколико објеката које су користили савезној администрацији. То су пре свега три зграде СИВ-а у Новом Београду, објекат Савезног МУП-а, који је продат, Савезни завод за статистику, у коме је сада смештен републички МУП, Министарство спољних послова и мале зграде у Улици Стевана Бракуса.

Државни фонд ипак није мали. Да ли је проблем недостатка простора последица нерационалног газдовања државном имовином или огромног броја запослених?

Да не будемо у заблуди. Велики број објеката је страдао у бомбардовању и тај порушени простор нам недостаје. Републички МУП ће бити обновљен, али у њега ће се вратити полиција. Са друге стране, зграда Палате федерације и њених номиналних 60.000 квадрата изгледа фантастично и многи су веровали да ћемо тамо сместити сву администрацију, али сама зграда је све, само не функционална. Око 20.000 квадрата употребљиво је за рад. Њена адаптација и преграђивање представљају значајну ставку и ту ништа не можемо да учинимо.

Потом, приближавање наше земље Европској унији условљава формирање новог апарата. Усклађивање законодавства наметнуло је оснивање низа нових органа. Број запослених расте, то је неспорно. Чињеница је да је класичан државни апарат (службеници министарстава) у последњих неколико година смањен за око десет одсто.

Али, доласком нове владе број министарстава је повећан?

Та појава није драматична јер је углавном реч о уситњавању већих министарстава. У њима раде исти људи. Ако та министарства добију министра и неколико државних секретара, не можемо да кажемо да су страшно повећали број радника.

Зар није срамота да државни ревизор нема где да седи, да повереник за информације моли да му се додели још канцеларија, да Управа за јавне набавке користи простор Пореске управе? Можете ли за њих да пронађете неко решење?

Шта год мислили о државном апарату, довољно квадрата нема. Тешко је направити комбинаторику која би задовољила све и била трајно решење. Ревизору смо нудили неке просторије, али му нису одговарале по величини и квалитету. Али, све те новонастале институције морамо негде да сместимо. Тражимо простор у оквиру постојећег, како бисмо приштедели буџет.

Да ли је део администрације који не кубури са простором расположен да уступи део канцеларија новоформираним државним телима?

Министарства, по правилу, за себе мисле да су важнија од других. Нико неће да се мало сабије и уступи део простора. Тешко је, готово немогуће постићи компромис.

Постоји ли могућност да Војска, познато је има вишак простора, уступи неку од својих зграда?

Верујем да Министарство одбране то не би прихватило без одређене накнаде. Њихова имовина би требало да буде понуђена на тржишту или размењена са другим институцијама искључиво због решавања стамбених питања, модернизације војске и слично. Својевремено је Министарство одбране уступило Влади Србије зграду у Немањиној 9, за потребе судова, са идејом да војска за узврат добије 48.000 квадрата стамбеног простора, али их још нису добили.

Многе државне институције дају огроман новац за најам простора. Имате ли податак колико служби закупљује канцеларије и колико новца се месечно издваја у те сврхе?

Ту евиденцију ми не водимо и није нам познато колико се из буџета троши на кирије. Агенције, као највећи закупци простора остварују сопствене приходе наплатом провизија и такса. Оне могу и саме да се снађу.

-----------------------------------------------------------

Цветковић без одговора

Зашто премијеру нисте доставили списак станова и аутомобила које користе владини службеници?

Та информација није тачна. Владина комисија је тражила списак станова које су користили службеници државне заједнице СЦГ и то смо учинили у септембру. Реч је о 59 станова, које је додељивала тадашња државна заједница. Нисмо могли да одговоримо ко их користи јер то није наша надлежност.

Аутомобиле набавља свако министарство за себе и то је ингеренција Управе за заједничке послове.