Српска лекција о слободи

Тврдња да континуитет и традиција нису одлике нашег друштва звучи помало неозбиљно ако се изговори на данашњи дан. У 190 година од доношења првог српског устава смештена је једна богата уставна историја народа који је за то време донео 13 целовитих устава стављајући себе у позицију праве уставноправне лабораторије експериментишући с различитим државним уређењима и облицима владавине. Петнаести фебруар 1835. године је без сумње један од најзначајнијих догађаја модерне српске историје. Проглашење Сретeњског устава имало је двоструку улогу – на ширем плану, то је била потврда државности Србије и њене истинске самосталности од Порте, а на унутрашњем ограничавање самовоље српског владара уз успостављање предвидљивог поретка уместо неизвесности и арбитрерности. У Уставу од 1835. године, идеолошкој припреми српских просветитеља и борбама српских устаника треба тражити корене наше државе и нашег идентитета.

Тај устав је и сведочанство трансформације једног друштва, које нам показује да свака генерација има право да сама дефинише своје циљеве. Тако ће Слободан Јовановић рећи да је тридесетих година 19. века стасала једна нова генерација која се више није могла задовољити тиме да туђин не управља Србијом, што је био захтев од избијања устанка, већ је тражила да тај Србин управља на основу јасних правила. Аутор Сретeњског устава Димитрије Давидовић сигурно је био суочен с том врстом сукоба генерација. На једној страни био је ауторитарни владар, а на другој надолазећа слободољубива генерација. Зато је вероватно, иако убеђени либерал, али несумњиво свестан највишег циља – стварања слободне Србије, прихватио да у делу о организацији власти унесе неке одредбе које би ишле наруку кнезу Милошу, али је ипак искористио прилику да унесе и неке врло напредне идеје. Заправо, баш те идеје о подели власти, о људским правима, народној скупштини, без обзира на то што вероватно није било услова за њихову примену, показују сву снагу и величину Сретeњског устава.

Тај документ је био велики симбол, али и програм слободе једне државе у изградњи. Премда је, како тврди професор Миодраг Јовичић, текст писан око две недеље, „стварање подлоге” за његово доношење трајало је годинама. Већ почетком тридесетих година 19. века појављују се први нацрти устава, који су имали Милошеву подршку, што показује да је он сам и те како био свестан важности доношења устава, при чему сигурно није био вођен само личним интересима. У науци је до данас нерасветљено питање који су били узори за писање Сретeњског устава. И у науци, али и у свакодневном говору, олако се прибегло дефинисању овог устава као француског расада у турској шуми. Међутим, како истичу многи угледни уставни правници и уставни историчари, вероватно су присутни и утицаји белгијског устава, устава неких швајцарских кантона и немачких држава, а можда и решења португалског устава. У сваком случају, нема никакве дилеме да је Србија већ тридесетих година 19. века толико сазрела да је била спремна да се суочи с разним идејама и концептима који су продирали из читавог света, а све са једним циљем – освајање слободе, не само за себе, већ за будуће генерације.

Историја српске уставности дуга више од два века обавезује нас да не заборављамо, да памтимо и да се поносимо чињеницом да припадамо оном народу који је међу првима у Европи спознао шта на симболичном плану значи имати устав. Речи Божидара Грујовића изговорене још током Првог српског устанка, да „тамо где је добро уређена власт под законом, ту је и слобода”, несумњиво показују да је овај народ давних дана себи поставио циљ. Идеја о томе да устав треба да спречава арбитрерну власт и да је грађанин у центру свих политичких дешавања, несумњиво је Сретeњским уставом коначно стигла и у Србију. На данашњи дан ваља се подсетити тог аманета. Срећан Дан државности!

*Асистент на Правном факултету Универзитета у Београду