Шеик од НИС-а

Да питање менаџерских плата у јавним предузећима и управним одборима није последњих недеља топ тема српских медија, Жељка Поповића, ексдиректора и председника Управног одбора Нафтне индустрије Србије, сећали би се као кума богаташа Војина Лазаревића који се и сам бави уносним енергетским пословима, што је, како неки причају, било и пресудно да Поповић уђе у НИС.

И поред чињенице да од средине ове године није више запослен у НИС-у, Жељко, живи на НИС-овом хлебу. И то, чини се, боље него већина актуелних директора примајући месечно по 5.000 евра. Како? Па тако што је за свог мандата направио менаџерски уговор који му пружа „хај лајф“ и пошто реши да не буде више шеик. Док је водио НИС, Жељко је правећи уговор водио рачуна о томе да га овај папир зашити и у случају да сам дигне сидро и напусти НИС, али и уколико му неко почне да оспорава кумство с Лазаревићем и због непотизма доведе у питање његов рад.

У случају да је добио отказ, НИС би морао да испоштује одредбе менаџерског уговора „златна рукавица“ и по том основу Поповићу, како тврде у НИС-у, на руке исплати 24 његове плате од по 650.000 динара што је безмало 175.000 евра.

Овако, пошто је он средином ове године споразумно раскинуо радни однос с НИС-ом сваког месеца „златним падобраном“ слеће по својих 5.000 евра, колико му по истоименом уговору припада. Наиме, „златни падобран“, истичу у НИС-у, предвиђа да две године по споразумном одласку из компаније НИС има обавезу да му исплаћује овај износ.

„Златни падобран“ међутим, није измислио Поповић, већ је само применио искуство водећих светских компанија које на тај начин штите и директора и себе, јер Поповић све док прима НИС-ове паре не може да ради ни за једну другу конкурентску кућу. Интересантно је, међутим, да су повици на висину његове високе плате почели још од 2005, а као што јавност ових дана увиђа, ни три године касније у НИС-у није ништа другачије. Они који данас заузимају трон Поповића нису се одрекли Поповићевих привилегија, под изговором „да је то затечено стање које им је остављено у аманет“!

Било како било, Поповић за свог мандата у НИС-у где је дошао 2000. није седео скрштених руку. Радио је и за себе, али и за компанију. Он је први директор који је успео да спречи преливање пара с једних на друге рачуне унутар НИС-а и тако пеглају дугови што је била најболнија тачка компаније. Истовремено везују га и за неке лоше послове, а пре свега око увоза сиријске нафте која је била до те мере лошег квалитета да су постројења за прераду и производњу била „загушена“ количинама сумпора, Панчево се још дуго после тога осећало на „сиријку“.

Остало је нејасно и његово учешће у томе под којим је условима Србија изгубила право на већински пакет у „Југоросгасу” – ћерки фирме Гаспрома, будући да је НИС био један од акционара у овој компанији. Иако је Управни одбор НИС-а у ком је седео и Поповић маја 2005. године донео одлуку да се откупи 25 одсто акција у „Југоросгасу” такав папир никада није стигао на адресу виших инстанци – Министарства енергетике и владе.

Пријатељи за њега кажу да је прави хедониста. Уживао је у скијању у Италији, једрењу по Егејском мору, путовањима на Кубу, где је решио да се по други пут ожени... Тенис није пропуштао, као ни картинг, због чега је један од највећих издатака НИС-а на име спонзорстава управо дат за овај вид забаве...

Поповић је рођен 1951. у Карловцу у Хрватској, матурирао је у бившој Осмој београдској гимназији, а дипломирао на Економском факултету у Београду, специјализовао се у области банкарства и финансија, каријеру је започео 1976. у спољнотрговинским пословима ЕИ Ниш.