Португалска, а не фадо краљица

Португалска певачица Мариза једном је изјавила да се фадо пева из срца, душе и уз мало дара за певање. А она га има на претек! Одушевила је у уторак увече публику у, малтене, до последњег места испуњеном „Сава центру” својим гласом, музиком, необичном појавом. Мариза је на двочасовном концерту представила последњи албум „Terra”, као и песме са претходних издања – „Transparente”, „Fado Curvo” и „Fado em Mim”, уз неизбежне фадо традиционале и подсећање на најзнаменитију фигуру португалског фада – Амалију Родригес. У музици ове певачице, рођене у Мозамбику, али одрасле у предграђу Лисабона, која је широм света продала више од пола милиона албума, препознају се разнолики утицаји. Поред класичног фадо звука, ту има и португалске фолк музике али и афричког мелоса. Слушајући је осетили смо меланхолију и тугу, тако својствене фаду, али истовремено и неописиву радост и срећу којом одишу њене песме.

За сваког поштоваоца португалске музичке традиције Мариза је право откровење, нарочито у визуелном смислу. Не изгледа као фадо певачица, нити се понаша тако. Уместо црне косе и пунђе, она има кратку, изблајхану косу. Уместо да је статична и суздржана, она игра, анимира публику, тражи од ње да пева, игра са њом, да пуцкета прстима, пљеска длановима, учи је португалски, ужива у сваком тренутку концерта... Али, за разлику од претходних наступа у нашем граду, сада је њен имиџ мало сведенији, али од кратке, изблајхане косе не одустаје.

На концертима плени сценским шармом, неисцрпном енергијом, префињеним извођењем и невероватно моћним гласом. Објашњавајући своју музику, Мариза је рекла да је одувек желела да створи „свој звук”! Успела је у томе, па није ни чудо што је сматрају „новом краљицом фада”, али она то не прихвата.

После још једног тријумфалног концерта у Београду, када је велика сала „Сава центра” била премала да прими све љубитеље њених нота, португалска певачица Мариза одвојила је време за „Политику”. Иако не баш претерано расположена, исцрпљена од многобројних наступа широм света, пристала је на кратак разговор. У помало оронулом амбијенту „Пијано бара” у хотелу „Континентал”, скрушено је седела у ћошку сепареа, изгледајући као било каква обична девојка, без трунке шминке на лицу, за разлику од гламурозне појаве на концерту вече пре тога, испијајући црни чај и схватајући разговор као још једну обавезу коју треба коректно испунити. Иако је својевремено себе називала плавокосом фадистом, данас је одсечна у тврдњи да више није фадо певачица! Иако је лондонском „Тајмсу” пре неколико месеци изјавила да јој недостају корени, мислећи на родни Мозамбик, данас то пориче.

Када сте први пут долазили овде рекли сте ми да сте веома узбуђени. Какви су Вам сада утисци, после трећег концерта у Београду?

Још сам веома узбуђена. Први пут је било сјајно, други пут фантастично, а овога пута невероватно. Публика је била фантастична, слушали су сваку ноту, сваки звук, тишину. Било је дивно и стварно сам уживала.

Да ли сте зато отпевали песму „You are so beautiful” Џоа Кокера?

Не, већ зато што је та песма изјава љубави. Желела сам да кажем колико волим што људи долазе на моје концерте, али када бих то урадила на португалском нико не би разумео. Зато сам одабрала језик који није мој, енглески, да бих им рекла колико су ми потребни, важни, колико их волим. Без публике ништа од овог не би било могуће и захваљујући њима магија се дешава.

Ваш нови албум зове се „Terra”. Говорили сте у једном интервјуу о повратку коренима. Да ли се то односи на Мозамбик, земљу у којој сте рођени, одакле је Ваша мајка и у којој сте живели прве три године живота?

Моја земља је Португал. А Мозамбик је само земља у којој сам рођена.

Али у Вашој музици има и утицаја афричких ритмова?

Зато што у Португалу има доста утицаја Африке. Имали смо много колонија широм света. Када сам рођена, Мозамбик је био португалска колонија.Зато и има толико различитих утицаја које осећамо и доживљавамо као своје. Природно је да се они појављују и у музици. Неки музички уметници кажу да у фаду има помало афричких корена. Отуда и код мене.

Протеклих осам година пропутовали сте готово цео свет. Како успевате да помирите Ваш приватан живот са музичком каријером, која из дана у дан расте?

Мој приватни живот је моја музика. Тако да уопште немам приватни живот.

Били сте у Кини, Аустралији, Србији, Енглеској... Како објашњавате то што публика широм света воли Вашу музику, иако не разуме стихове?

Да је не разумеју не би долазили на моје концерте. Срећом, па никада у каријери нисам имала лош концерт. То могу са сигурношћу да Вам потврдим, што је невероватно. Осећам се благословеном због тога. Фантастична ствар у свему томе јесте да су у питању потпуно различите културе. Српска, кинеска, аустралијска... али спаја их једна ствар – музика. Ту не постоји питање језика. Многи мисле да је језик баријера. Сматрају да не могу да пређу преко те границе због тога што говоре различите језике. Али, мислим да греше. Језик није граница, јер музика је музика. Наравно да понекад желите да правите одреднице и кажете ово је џез, ово фадо, циганска музика, али када говоримо о суочавању са музиком, ако покушавате да правите добру музику, људи ће вас сигурно разумети. То је оно што ја покушавам да радим.

Шта публику привлачи фаду – емоције попут туге, жалости, страсти...

Ја себе не сматрам фадо певачицом. Никада и нисам, већ португалском певачицом. Наравно, када сам почињала, певала сам фадо, моји корени и база су у фаду, публика осећа фадо у мом звуку, али све више правим своју музику. Она је оличење моје личности, погледа на свет, поруке коју желим да пренесем људима. Зато мислим да имам ту част да проносим културу моје земље, а то је Португал. Зато сам португалска, а не фадо певачица.

За разлику од португалских певачица које ми знамо, попут чувене Амалије Родригес или Терезе Салгеиро, имате помало необичан имиџ. Не облачите се попут њих, нисте статични на сцени. Ваш наступ је помало театралан, пун енергије...

Свака особа носи своју личност. То је моја личност, то је начин на који ја осећам музику, на који је преносим. Не могу да се поредим са њима, не знам шта оне осећају када певају, али знам шта ја осећам.

Где Вас публика најбоље прихвата, ако изузмемо Португал?

Такво место не постоји. Португал је моја земља, али изван ње не могу да издвојим ниједно место на свету. Најбоља земља, најбоља публика – тако нешто не постоји.

Инсистирате на томе да сте португалска певачица, да проносите културу своје земље. Да ли себе онда сматрате амбасадором Португала?

Не, јер да португалска влада жели да будем амбасадорка своје земље, дала би ми ту титулу. Не сматрам себе амбасадором, већ неким ко проноси културу, поруку народа. Ми смо тако мали, али имамо тако много да дамо. Једна од тих магичних ствари јесте музика.

Ваши концерти су распродати свуда. Шта је следеће за Вас, можда албум на енглеском?

Нећу снимити албум на енглеском, јер сам Португалка. Енглески није мој језик. Нити сам Енглескиња. До 2010. године бићу на турнеји. Када завршим турнеју по свету, онда можемо да причамо о плановима.

Да ли сте уморни од свих тих концерата широм света?

Јесам. Уморна сам од путовања, од авиона, хотела... Нервира ме што никада немам времена да видим било шта у граду у коме гостујем. Али, концерти ме испуњавају, чине задовољном, као и то што публика долази, слуша моју музику и покушава да је разуме.

Одакле онда црпите енергију?

Уморна сам, али енергију црпим од публике. Међутим, они то не знају.

Мислим да знају.

Они ми дају енергију да наставим. Много пута сам помислила да је време да одустанем и кажем себи: „Доста је!”. Дајем толико, исцрпим се и време је за „пензију” или одмор. Време је да одем са сцене и препустим светло рефлектора некоме другом, или да дам шансу још некима да се докажу. Да неко други прикаже перспективу португалске музике. Али, не дозвољавају ми.

Ако је тако, да ли ћете онда и за 20 година бити на сцени?

Не знам. Немојте ме то питати. Знам да волим музику и да ћу увек бити на неки начин повезана са музиком, да ћу радити нешто у вези са музиком. Знате, почела сам да певам када сам имала само пет година и музика је за мене као дисање, не могу да живим без ње, али не знам шта ћу радити. Заиста озбиљно мислим да се повучем бар на годину дана да бих се добро одморила, али не знам ни када ће то бити.

Сарађивали сте са многим значајним светским музичарима, попут Стинга или Сезарије Еворе, али шта је то што прија Вашим ушима? Шта слушате ових дана?

Волим све и слушам све што помера моју душу и срце. Просто, волим музику. Ево, ових дана слушам доста класичне музике – Баха, Моцарта, Марију Калас... То слушам на путовањима. Ту је и блуз. Шта још имам у свом компјутеру? Толико тога имам и толико различите музике слушам да сад не могу ни да се сетим.

Зашто свако ко посети Лисабон прича о специфичној атмосфери града у коме живите?

У питању је светло. Фотографи просто обожавају Лисабон. U2 иду у Лисабон да сликају град, Стинг такође. Много великих уметника воли да слика Португал, јер имамо специјално светло. То је због реке која прави огледало и светло долази до изражаја. У питању је заиста предивно светло. Требало би да одете и уверите се у то уживо.

Надам се да хоћу. А када ми можемо поново Вас да очекујемо у Београду?

Када ме позовете. Заиста бих волела поново да дођем.