Portugalska, a ne fado kraljica

Portugalska pevačica Mariza jednom je izjavila da se fado peva iz srca, duše i uz malo dara za pevanje. A ona ga ima na pretek! Oduševila je u utorak uveče publiku u, maltene, do poslednjeg mesta ispunjenom „Sava centru” svojim glasom, muzikom, neobičnom pojavom. Mariza je na dvočasovnom koncertu predstavila poslednji album „Terra”, kao i pesme sa prethodnih izdanja – „Transparente”, „Fado Curvo” i „Fado em Mim”, uz neizbežne fado tradicionale i podsećanje na najznamenitiju figuru portugalskog fada – Amaliju Rodriges. U muzici ove pevačice, rođene u Mozambiku, ali odrasle u predgrađu Lisabona, koja je širom sveta prodala više od pola miliona albuma, prepoznaju se raznoliki uticaji. Pored klasičnog fado zvuka, tu ima i portugalske folk muzike ali i afričkog melosa. Slušajući je osetili smo melanholiju i tugu, tako svojstvene fadu, ali istovremeno i neopisivu radost i sreću kojom odišu njene pesme.

Za svakog poštovaoca portugalske muzičke tradicije Mariza je pravo otkrovenje, naročito u vizuelnom smislu. Ne izgleda kao fado pevačica, niti se ponaša tako. Umesto crne kose i punđe, ona ima kratku, izblajhanu kosu. Umesto da je statična i suzdržana, ona igra, animira publiku, traži od nje da peva, igra sa njom, da pucketa prstima, pljeska dlanovima, uči je portugalski, uživa u svakom trenutku koncerta... Ali, za razliku od prethodnih nastupa u našem gradu, sada je njen imidž malo svedeniji, ali od kratke, izblajhane kose ne odustaje.

Na koncertima pleni scenskim šarmom, neiscrpnom energijom, prefinjenim izvođenjem i neverovatno moćnim glasom. Objašnjavajući svoju muziku, Mariza je rekla da je oduvek želela da stvori „svoj zvuk”! Uspela je u tome, pa nije ni čudo što je smatraju „novom kraljicom fada”, ali ona to ne prihvata.

Posle još jednog trijumfalnog koncerta u Beogradu, kada je velika sala „Sava centra” bila premala da primi sve ljubitelje njenih nota, portugalska pevačica Mariza odvojila je vreme za „Politiku”. Iako ne baš preterano raspoložena, iscrpljena od mnogobrojnih nastupa širom sveta, pristala je na kratak razgovor. U pomalo oronulom ambijentu „Pijano bara” u hotelu „Kontinental”, skrušeno je sedela u ćošku separea, izgledajući kao bilo kakva obična devojka, bez trunke šminke na licu, za razliku od glamurozne pojave na koncertu veče pre toga, ispijajući crni čaj i shvatajući razgovor kao još jednu obavezu koju treba korektno ispuniti. Iako je svojevremeno sebe nazivala plavokosom fadistom, danas je odsečna u tvrdnji da više nije fado pevačica! Iako je londonskom „Tajmsu” pre nekoliko meseci izjavila da joj nedostaju koreni, misleći na rodni Mozambik, danas to poriče.

Kada ste prvi put dolazili ovde rekli ste mi da ste veoma uzbuđeni. Kakvi su Vam sada utisci, posle trećeg koncerta u Beogradu?

Još sam veoma uzbuđena. Prvi put je bilo sjajno, drugi put fantastično, a ovoga puta neverovatno. Publika je bila fantastična, slušali su svaku notu, svaki zvuk, tišinu. Bilo je divno i stvarno sam uživala.

Da li ste zato otpevali pesmu „You are so beautiful” Džoa Kokera?

Ne, već zato što je ta pesma izjava ljubavi. Želela sam da kažem koliko volim što ljudi dolaze na moje koncerte, ali kada bih to uradila na portugalskom niko ne bi razumeo. Zato sam odabrala jezik koji nije moj, engleski, da bih im rekla koliko su mi potrebni, važni, koliko ih volim. Bez publike ništa od ovog ne bi bilo moguće i zahvaljujući njima magija se dešava.

Vaš novi album zove se „Terra”. Govorili ste u jednom intervjuu o povratku korenima. Da li se to odnosi na Mozambik, zemlju u kojoj ste rođeni, odakle je Vaša majka i u kojoj ste živeli prve tri godine života?

Moja zemlja je Portugal. A Mozambik je samo zemlja u kojoj sam rođena.

Ali u Vašoj muzici ima i uticaja afričkih ritmova?

Zato što u Portugalu ima dosta uticaja Afrike. Imali smo mnogo kolonija širom sveta. Kada sam rođena, Mozambik je bio portugalska kolonija.Zato i ima toliko različitih uticaja koje osećamo i doživljavamo kao svoje. Prirodno je da se oni pojavljuju i u muzici. Neki muzički umetnici kažu da u fadu ima pomalo afričkih korena. Otuda i kod mene.

Proteklih osam godina proputovali ste gotovo ceo svet. Kako uspevate da pomirite Vaš privatan život sa muzičkom karijerom, koja iz dana u dan raste?

Moj privatni život je moja muzika. Tako da uopšte nemam privatni život.

Bili ste u Kini, Australiji, Srbiji, Engleskoj... Kako objašnjavate to što publika širom sveta voli Vašu muziku, iako ne razume stihove?

Da je ne razumeju ne bi dolazili na moje koncerte. Srećom, pa nikada u karijeri nisam imala loš koncert. To mogu sa sigurnošću da Vam potvrdim, što je neverovatno. Osećam se blagoslovenom zbog toga. Fantastična stvar u svemu tome jeste da su u pitanju potpuno različite kulture. Srpska, kineska, australijska... ali spaja ih jedna stvar – muzika. Tu ne postoji pitanje jezika. Mnogi misle da je jezik barijera. Smatraju da ne mogu da pređu preko te granice zbog toga što govore različite jezike. Ali, mislim da greše. Jezik nije granica, jer muzika je muzika. Naravno da ponekad želite da pravite odrednice i kažete ovo je džez, ovo fado, ciganska muzika, ali kada govorimo o suočavanju sa muzikom, ako pokušavate da pravite dobru muziku, ljudi će vas sigurno razumeti. To je ono što ja pokušavam da radim.

Šta publiku privlači fadu – emocije poput tuge, žalosti, strasti...

Ja sebe ne smatram fado pevačicom. Nikada i nisam, već portugalskom pevačicom. Naravno, kada sam počinjala, pevala sam fado, moji koreni i baza su u fadu, publika oseća fado u mom zvuku, ali sve više pravim svoju muziku. Ona je oličenje moje ličnosti, pogleda na svet, poruke koju želim da prenesem ljudima. Zato mislim da imam tu čast da pronosim kulturu moje zemlje, a to je Portugal. Zato sam portugalska, a ne fado pevačica.

Za razliku od portugalskih pevačica koje mi znamo, poput čuvene Amalije Rodriges ili Tereze Salgeiro, imate pomalo neobičan imidž. Ne oblačite se poput njih, niste statični na sceni. Vaš nastup je pomalo teatralan, pun energije...

Svaka osoba nosi svoju ličnost. To je moja ličnost, to je način na koji ja osećam muziku, na koji je prenosim. Ne mogu da se poredim sa njima, ne znam šta one osećaju kada pevaju, ali znam šta ja osećam.

Gde Vas publika najbolje prihvata, ako izuzmemo Portugal?

Takvo mesto ne postoji. Portugal je moja zemlja, ali izvan nje ne mogu da izdvojim nijedno mesto na svetu. Najbolja zemlja, najbolja publika – tako nešto ne postoji.

Insistirate na tome da ste portugalska pevačica, da pronosite kulturu svoje zemlje. Da li sebe onda smatrate ambasadorom Portugala?

Ne, jer da portugalska vlada želi da budem ambasadorka svoje zemlje, dala bi mi tu titulu. Ne smatram sebe ambasadorom, već nekim ko pronosi kulturu, poruku naroda. Mi smo tako mali, ali imamo tako mnogo da damo. Jedna od tih magičnih stvari jeste muzika.

Vaši koncerti su rasprodati svuda. Šta je sledeće za Vas, možda album na engleskom?

Neću snimiti album na engleskom, jer sam Portugalka. Engleski nije moj jezik. Niti sam Engleskinja. Do 2010. godine biću na turneji. Kada završim turneju po svetu, onda možemo da pričamo o planovima.

Da li ste umorni od svih tih koncerata širom sveta?

Jesam. Umorna sam od putovanja, od aviona, hotela... Nervira me što nikada nemam vremena da vidim bilo šta u gradu u kome gostujem. Ali, koncerti me ispunjavaju, čine zadovoljnom, kao i to što publika dolazi, sluša moju muziku i pokušava da je razume.

Odakle onda crpite energiju?

Umorna sam, ali energiju crpim od publike. Međutim, oni to ne znaju.

Mislim da znaju.

Oni mi daju energiju da nastavim. Mnogo puta sam pomislila da je vreme da odustanem i kažem sebi: „Dosta je!”. Dajem toliko, iscrpim se i vreme je za „penziju” ili odmor. Vreme je da odem sa scene i prepustim svetlo reflektora nekome drugom, ili da dam šansu još nekima da se dokažu. Da neko drugi prikaže perspektivu portugalske muzike. Ali, ne dozvoljavaju mi.

Ako je tako, da li ćete onda i za 20 godina biti na sceni?

Ne znam. Nemojte me to pitati. Znam da volim muziku i da ću uvek biti na neki način povezana sa muzikom, da ću raditi nešto u vezi sa muzikom. Znate, počela sam da pevam kada sam imala samo pet godina i muzika je za mene kao disanje, ne mogu da živim bez nje, ali ne znam šta ću raditi. Zaista ozbiljno mislim da se povučem bar na godinu dana da bih se dobro odmorila, ali ne znam ni kada će to biti.

Sarađivali ste sa mnogim značajnim svetskim muzičarima, poput Stinga ili Sezarije Evore, ali šta je to što prija Vašim ušima? Šta slušate ovih dana?

Volim sve i slušam sve što pomera moju dušu i srce. Prosto, volim muziku. Evo, ovih dana slušam dosta klasične muzike – Baha, Mocarta, Mariju Kalas... To slušam na putovanjima. Tu je i bluz. Šta još imam u svom kompjuteru? Toliko toga imam i toliko različite muzike slušam da sad ne mogu ni da se setim.

Zašto svako ko poseti Lisabon priča o specifičnoj atmosferi grada u kome živite?

U pitanju je svetlo. Fotografi prosto obožavaju Lisabon. U2 idu u Lisabon da slikaju grad, Sting takođe. Mnogo velikih umetnika voli da slika Portugal, jer imamo specijalno svetlo. To je zbog reke koja pravi ogledalo i svetlo dolazi do izražaja. U pitanju je zaista predivno svetlo. Trebalo bi da odete i uverite se u to uživo.

Nadam se da hoću. A kada mi možemo ponovo Vas da očekujemo u Beogradu?

Kada me pozovete. Zaista bih volela ponovo da dođem.