Рођендан модерне државе

У свечарској атмосфери, на рођендан модерне српске државе, треба поменути два великана које ваља славити, ако не више, а онда макар подједнако као Вожда и Књаза.

У Руми, године 1776. рођен је Тодор (Теодор) Филиповић. Као веома млад, 1803. године докторирао је право на Универзитету у Пешти, а већ 1804. постао је професор правне историје на Универзитету у Харкову. Ношен снажним родољубљем, крајем те године Филиповић напушта тек започету професорску каријеру и одлази у Петроград, тадашњу руску престоницу, како би помогао српској устаничкој делегацији у преговорима с руским царем. Преко Сремских Карловаца, у Србију стиже почетком 1805. Том приликом, да би се заштитио од хабзбуршких власти, мења име у Божидар Грујовић. Историографија ће га највише памтити под овим именом. Био је први секретар Правитељствујушчег совјета (устаничког колективног органа), обављао је важне дипломатске мисије, а најпознатији је као писац „Слова (беседе) о слободи”. Ова беседа требало је да буде прочитана 1805. године, на првој и оснивачкој седници Совјета, али се то није десило. Упркос томе, по речима професора Ратка Марковића, она остаје „један од највиших демократских узлета у политичкој историји Србије”. Њоме је на језгровит начин прокламована владавина права: „Први господар и судија у вилајету јесте закон. […] Гди је добра конституција, тј. гди је добро установленије закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине – ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онда пустахилук и хајдуклук, само под другим именом.” Усуд је хтео да се Грујовић недуго потом разболи. У потрази за лекаром одлази у Нови Сад, где напушта овај свет већ 1807, напунивши једва 30 година. Данас, престоница Србије (још) нема улицу која би се дичила именом човека који је оставио све што је имао, а потом положио и сопствени живот у жељи да помогне правној изградњи своје отаџбине.

Варница уставности коју је „Слово о слободи” бацило на српски дух, тињала је све до 1835. године и доношења Сретењског устава. Његов писац се нешто чешће помиње у јавности од Грујовића. Димитрије Давидовић рођен је у Земуну 1789. године. Студирао је философију и медицину у Хабзбуршкој монархији, али их није завршио. Упркос тој чињеници, за тадашње прилике, био је изванредно образован. Био је дипломата, као и зачетник српског новинарства и оснивач „Новина српских” – претече данашњег „Службеног гласника”. Ипак, најпознатији је по својеврсном подухвату који је извео почетком 1835. године. Притиснут народним протестом (почетком јануара те године десила се Милетина буна), кнез Милош пристаје да Србија добије највиши правни акт – устав. За мање од месец дана, Димитрије Давидовић је саставио текст, који је у Крагујевцу, на Сретење, усвојила Велика народна скупштина. Малена Србија добила је акт који ће велике силе, на које је била упућена, добити тек много деценија касније. У таквим спољнополитичким околностима Устав се није дуго одржао. Ипак, као и у случају „Слова о слободи” – његова идеја је наставила да живи и уткана је у касније српске уставе. О безвремености којом одише, сведоче одредбе чланова 80 и 82: „Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији до од законика Србског. Никаква, ни већа ни мања власт у Сербији не има права отвратити га од тога или заповедити му да другчије суди, него што му закони предписују; Скупштина народна састоји се из сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујућих депутата из свију окружја и свега Књажевства Сербије.”

Уместо да буде награђен за своје животно дело, Давидовић је убрзо пао у немилост кнеза Милоша и из престонице, Крагујевца, бива „протеран” у Смедерево. Ту се 1838. године и упокојио. На његовом гробу, који лежи тик уз Цркву Успења Пресвете Богородице на старом смедеревском гробљу, стоји натпис – „сав Србин”. Малена улица у центру Земуна, која кривуда поред куће у којој је рођен, носи назив Давидовићева. На београдској Звездари, име Димитрија Давидовића краси стрме степенице које повезују улице Ђевђелијску и Прешевску. Српски Хамилтон, у главном граду, заслужује булевар или макар пристојну улицу.

Сада већ давне 2008. године, 15. фебруар сам са својим гимназијским друговима провео на старом смедеревском гробљу. Професор социологије заказао нам је час у преподневним сатима поред гроба Димитрија Давидовића. Стигавши на то посебно место, професор је дрхтавом руком, вођеном страхопоштовањем, почео да чисти гроб великана, у чему смо му и ми неспретно помагали. Са свећама у рукама очитали смо молитву и подсетили се значаја Сретења и Давидовића за српску државу и уставност. Ово је био један од оних тренутака који заувек остају у сећању и обликују личност младог човека.

Блаженопочивши патријарх Павле је рекао – биће нам боље када ми будемо бољи. Овоме се може додати – и када се будемо на достојан начин односили према својим накадашњим, али и садашњим, учењацима.

Свим мојим професорима и свим мојим студентима, као и свим грађанима Србије, срећан Дан државности!

доцент, Универзитет у Београду – Правни факултет