Нова Уредба за крај злоупотреба

Идеја да се донесе Уредба о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта имала је своје упориште у логици, али је изазвала многе нелогичности. На идеју је дошао бивши „златни” ватерполиста Ђорђе Перишић, а она је као важећи документ угледала светлост дана почетком лета 2006. За многе спортисте била је радост, али за многе и предмет велике патње, љутње, па и беса.

Свима, па чак и њеним ауторима, одмах је било јасно да је несавршена. Зато је мењана у ходу, али помало неспретно, па је министар омладине и спорта Снежана Самарџић-Марковић одлучила да оснује Комисију за промену Уредбе, која је, после девет месеци малтене свакодневног рада завршила свој посао. Председник Комисије Драган Атанасов, иначе начелник за спорт овог Министарства, говори за „Политику” које ће то бити новине у Уредби. Али, пре тога, како су се гомилали проблеми...

И друге земље следе Србију

– Почетна идеја је била да се обухвате само освајачи олимпијских и параолимпијских медаља и они са шаховских олимпијада – где се мислило само на спортисте, а не и на тренере – што нам се касније обило о главу. Касније је Уредба мењана, па су право на признања стицали и освајачи одличја на светским и европским шампионатима, светски рекордери, као и њихови тренери који су их водили на тим такмичењима. Највећи проблем се појавио оног тренутка када је Уредба проширена на тренере, јер ту се најбоље видело колико је несавршена. Било је случајева да неки такмичар има тројицу тренера, а да га на такмичењу води само један који је, самим тим, стицао право на награду, или да један спортиста, који осваја медаље на великим такмичењима, за само шест месеци промени и по неколико тренера.

Атанасов подсећа да су после доношења ове Уредбе, сличне иницијативе кренуле у Словенији, Хрватској и БиХ. Недавно су и Пољаци донели акт којим гарантују признања само освајачима олимпијских одличја. У Србији је до сада ово право остварило 485 спортиста и тренера, који примају месечне новчане надокнаде од 28.000 динара (европска бронза) до 84.000 динара (олимпијско злато), и да је за те потребе у 2008. Години утрошено приближно 447.000.000,00 динара – приближно, зато што није завршена буџетска година.

– Када је почела примена Уредбе видело се да има много мањкавости. Код тренера се отварало много питања. Рецимо, да ли је за успех једног индивидуалног спортисте заслужнији клупски тренер који га тренира целе године или стручњак из репрезентације који је с њим само пола месеца, док траје велико такмичење. Други проблем је било држављанство, а трећи – неолимпијске дисциплине у олимпијским спортовима... Да би се утврдило да ли постоје евентуалне злоупотребе и да би им се стало на крај министар Снежана Самарџић-Марковић је основала Комисију у коју су ушли чланови Министарства, Олимпијског комитета Србије, Спортског савеза Србије и Института за упоредно право. Комисија је после девет месеци темељног рада дала предлог промене Уредбе. Прекјуче смо дефинисали све измене и надамо се да ће тај предлог бити већ кроз две недеље на седници Владе. Нову Уредбу би требало да добијемо најкасније до краја јануара. Циљ нам је био да заштитимо оправданост постојања Уредбе, да не би изгубила свој смисао, штитећи уједно интересе спортиста и новац грађана Србије.

Атанасов истиче да су у Министарству посебно поносни што њихова Уредба, за разлику од многих у окружењу, подједнако третира и спортисте са инвалидитетом. Међутим појавио се и проблем неолимпијских дисциплина у олимпијским спортовима.

– Један од циљева првобитне Уредбе је требало да буде да стимулише спортисте да се усресреде на Олимпијске игре. А добили смо супротан ефекат: неки од њих су се оријентисали на такмичење на светским и европским првенства и то у неолимпијским дисциплинама и на којима је знатно слабија конкуренција, што је доносило мању, али извеснију награду. Примера ради, у периоду 2006-2008 за награде за 50 медаља у олимпијским спортовима издвојено је 3.056.000 евра, а већина медаља је у неолимпијским дисциплинама и за ту намену утрошено је читавих 1.231.750 евра – истиче Атанасов.

Примамљиве доживотне новчане надокнаде донеле су још један проблем...

– Дошло је до фабриковања тренера. Уз неког успешног спортисту се пријављивало по три-четири тренера који су кружили по шампионатима, да би сви стекли право на награду. Зато ће предлог и препорука бити свим гранским савезима, нашим партнерима које финансирамо по разним основама (финансирање редовних програма савеза, кампова, стипендија, националних спортских признања, награда...), да тренере бирају по правилима струке и да воде рачуна да, уколико буду кршили основне етичке принципе, би ова Уредба могла да буде доведена у питање Тиме би се угрозили спортисте којима је Уредба била првенствено намењена. Морамо да поменем да је и недавно формирана тренерска организација Србије сасвим подржала овакве ставове Комисије.

Изједначавање спортиста и тренера

На заједничком састанку који је одржан пре неколико месеци разговарало се и о раздвајању професионалног од аматерског спорта, пошто је било захтева да се награђују и аматерски успеси. Одлучено је да се признају само званична такмичења. Па ако се на званичном сајту Уефе могу јасно да виде сви победници и освајачи медаља на првенствима Европе од 1960. године, онда је лако доћи до закључка да аматерска такмичења која је у том периоду такође организовала Уефа никако не могу бити третирана овом Уредбом.

– Наша Комисија ће предложити да се оснује и заједничка комисија на нивоу бивше Југославије, да бисмо укрстили податке и добили чистију ситуацију у региону. Већ су нас позвале колеге из БиХ које су хтеле да виде ко је све на нашем списку за признања.

Нова Уредба ће изједначити и награде за тимски и појединачни успех.

– До сада је, рецимо, било предвиђено да се за екипно злато даје 400.000 евра, што у зависности од броја спортиста износи од 20.000 до 30.000 евра, а истовремено освајач злата у индивидуалном спорту имао је 15 одсто од своте намењене екипи, што значи 60.000 евра. Сада ће свако злато исто вредети, било да се ради о појединачном или колективном спорту и подједнаку награду ће добити и тренер и спортиста.

Шта је са држављанством?

– Проблем држављанства тицао се успеха у прошлости, пошто је јасно да ће будући освајачи носити дрес Србије. Постављало се питање, на пример, шта бива с неким ко живи и ради у Словенији и тамо остварује сва своја права, а притом има српско држављанство које је стекао после доношења Уредбе? Заузели смо став да могу да се рачунају само држављанства пре доношења Уредбе, што значи пре 2006. године. Неки спортисти који су конкурисали за наша признања, попут фудбалера Милка Ђуровског и рукометаша Јасмина Мркоње, не испуњавају наше услове.

Александар Милетић