Nova Uredba za kraj zloupotreba

Ideja da se donese Uredba o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta imala je svoje uporište u logici, ali je izazvala mnoge nelogičnosti. Na ideju je došao bivši „zlatni” vaterpolista Đorđe Perišić, a ona je kao važeći dokument ugledala svetlost dana početkom leta 2006. Za mnoge sportiste bila je radost, ali za mnoge i predmet velike patnje, ljutnje, pa i besa.

Svima, pa čak i njenim autorima, odmah je bilo jasno da je nesavršena. Zato je menjana u hodu, ali pomalo nespretno, pa je ministar omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković odlučila da osnuje Komisiju za promenu Uredbe, koja je, posle devet meseci maltene svakodnevnog rada završila svoj posao. Predsednik Komisije Dragan Atanasov, inače načelnik za sport ovog Ministarstva, govori za „Politiku” koje će to biti novine u Uredbi. Ali, pre toga, kako su se gomilali problemi...

I druge zemlje slede Srbiju

– Početna ideja je bila da se obuhvate samo osvajači olimpijskih i paraolimpijskih medalja i oni sa šahovskih olimpijada – gde se mislilo samo na sportiste, a ne i na trenere – što nam se kasnije obilo o glavu. Kasnije je Uredba menjana, pa su pravo na priznanja sticali i osvajači odličja na svetskim i evropskim šampionatima, svetski rekorderi, kao i njihovi treneri koji su ih vodili na tim takmičenjima. Najveći problem se pojavio onog trenutka kada je Uredba proširena na trenere, jer tu se najbolje videlo koliko je nesavršena. Bilo je slučajeva da neki takmičar ima trojicu trenera, a da ga na takmičenju vodi samo jedan koji je, samim tim, sticao pravo na nagradu, ili da jedan sportista, koji osvaja medalje na velikim takmičenjima, za samo šest meseci promeni i po nekoliko trenera.

Atanasov podseća da su posle donošenja ove Uredbe, slične inicijative krenule u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Nedavno su i Poljaci doneli akt kojim garantuju priznanja samo osvajačima olimpijskih odličja. U Srbiji je do sada ovo pravo ostvarilo 485 sportista i trenera, koji primaju mesečne novčane nadoknade od 28.000 dinara (evropska bronza) do 84.000 dinara (olimpijsko zlato), i da je za te potrebe u 2008. Godini utrošeno približno 447.000.000,00 dinara – približno, zato što nije završena budžetska godina.

– Kada je počela primena Uredbe videlo se da ima mnogo manjkavosti. Kod trenera se otvaralo mnogo pitanja. Recimo, da li je za uspeh jednog individualnog sportiste zaslužniji klupski trener koji ga trenira cele godine ili stručnjak iz reprezentacije koji je s njim samo pola meseca, dok traje veliko takmičenje. Drugi problem je bilo državljanstvo, a treći – neolimpijske discipline u olimpijskim sportovima... Da bi se utvrdilo da li postoje eventualne zloupotrebe i da bi im se stalo na kraj ministar Snežana Samardžić-Marković je osnovala Komisiju u koju su ušli članovi Ministarstva, Olimpijskog komiteta Srbije, Sportskog saveza Srbije i Instituta za uporedno pravo. Komisija je posle devet meseci temeljnog rada dala predlog promene Uredbe. Prekjuče smo definisali sve izmene i nadamo se da će taj predlog biti već kroz dve nedelje na sednici Vlade. Novu Uredbu bi trebalo da dobijemo najkasnije do kraja januara. Cilj nam je bio da zaštitimo opravdanost postojanja Uredbe, da ne bi izgubila svoj smisao, štiteći ujedno interese sportista i novac građana Srbije.

Atanasov ističe da su u Ministarstvu posebno ponosni što njihova Uredba, za razliku od mnogih u okruženju, podjednako tretira i sportiste sa invaliditetom. Međutim pojavio se i problem neolimpijskih disciplina u olimpijskim sportovima.

– Jedan od ciljeva prvobitne Uredbe je trebalo da bude da stimuliše sportiste da se usresrede na Olimpijske igre. A dobili smo suprotan efekat: neki od njih su se orijentisali na takmičenje na svetskim i evropskim prvenstva i to u neolimpijskim disciplinama i na kojima je znatno slabija konkurencija, što je donosilo manju, ali izvesniju nagradu. Primera radi, u periodu 2006-2008 za nagrade za 50 medalja u olimpijskim sportovima izdvojeno je 3.056.000 evra, a većina medalja je u neolimpijskim disciplinama i za tu namenu utrošeno je čitavih 1.231.750 evra – ističe Atanasov.

Primamljive doživotne novčane nadoknade donele su još jedan problem...

– Došlo je do fabrikovanja trenera. Uz nekog uspešnog sportistu se prijavljivalo po tri-četiri trenera koji su kružili po šampionatima, da bi svi stekli pravo na nagradu. Zato će predlog i preporuka biti svim granskim savezima, našim partnerima koje finansiramo po raznim osnovama (finansiranje redovnih programa saveza, kampova, stipendija, nacionalnih sportskih priznanja, nagrada...), da trenere biraju po pravilima struke i da vode računa da, ukoliko budu kršili osnovne etičke principe, bi ova Uredba mogla da bude dovedena u pitanje Time bi se ugrozili sportiste kojima je Uredba bila prvenstveno namenjena. Moramo da pomenem da je i nedavno formirana trenerska organizacija Srbije sasvim podržala ovakve stavove Komisije.

Izjednačavanje sportista i trenera

Na zajedničkom sastanku koji je održan pre nekoliko meseci razgovaralo se i o razdvajanju profesionalnog od amaterskog sporta, pošto je bilo zahteva da se nagrađuju i amaterski uspesi. Odlučeno je da se priznaju samo zvanična takmičenja. Pa ako se na zvaničnom sajtu Uefe mogu jasno da vide svi pobednici i osvajači medalja na prvenstvima Evrope od 1960. godine, onda je lako doći do zaključka da amaterska takmičenja koja je u tom periodu takođe organizovala Uefa nikako ne mogu biti tretirana ovom Uredbom.

– Naša Komisija će predložiti da se osnuje i zajednička komisija na nivou bivše Jugoslavije, da bismo ukrstili podatke i dobili čistiju situaciju u regionu. Već su nas pozvale kolege iz BiH koje su htele da vide ko je sve na našem spisku za priznanja.

Nova Uredba će izjednačiti i nagrade za timski i pojedinačni uspeh.

– Do sada je, recimo, bilo predviđeno da se za ekipno zlato daje 400.000 evra, što u zavisnosti od broja sportista iznosi od 20.000 do 30.000 evra, a istovremeno osvajač zlata u individualnom sportu imao je 15 odsto od svote namenjene ekipi, što znači 60.000 evra. Sada će svako zlato isto vredeti, bilo da se radi o pojedinačnom ili kolektivnom sportu i podjednaku nagradu će dobiti i trener i sportista.

Šta je sa državljanstvom?

– Problem državljanstva ticao se uspeha u prošlosti, pošto je jasno da će budući osvajači nositi dres Srbije. Postavljalo se pitanje, na primer, šta biva s nekim ko živi i radi u Sloveniji i tamo ostvaruje sva svoja prava, a pritom ima srpsko državljanstvo koje je stekao posle donošenja Uredbe? Zauzeli smo stav da mogu da se računaju samo državljanstva pre donošenja Uredbe, što znači pre 2006. godine. Neki sportisti koji su konkurisali za naša priznanja, poput fudbalera Milka Đurovskog i rukometaša Jasmina Mrkonje, ne ispunjavaju naše uslove.

Aleksandar Miletić