Школе и храмови центри српства у Мађарској

Специјално за „Политику”

Будимпешта ‒ На питање како живе Срби у Мађарској није лако одговорити, јер је реч о заједници која обухвата две сличне, али по много чему и особене популације наших сународника. Према последњем попису становништва, у овој земљи живи око 11.000 Срба, од којих је трећина потомака оних пристиглих из наших јужних крајева током Велике сеобе 1690. године. Остали су се у овој земљи настанили у новије време, од почетка деведесетих година прошлог века па до данас.

Пошто су на формирање неких колективних карактеристика те две популације унутар српске мањине утицале различите историјске околности, приметне су и поједине специфичности када је реч о културним обрасцима, навикама и потребама. Док су се Срби староседеоци углавном окренути локалној традицији и мањинској националној култури насталој на тлу Мађарске, наши сународници пореклом из Србије, који такође поштују локалне вредности и посећују програме српске мањине, у већој мери су посвећени праћењу савремених друштвених и културних токовима у матичној земљи. О томе говоре и њихове масовне посете позоришним представама, промоцијама књига, концертима и другим уметничким програмима у извођењу гостујућих уметника из отаџбине.

Некима од Срба који су пут Мађарске кренули у новије време, она је била крајње одредиште, другима само успутна станица, а било је и оних који су схватили да то није њихова „прича” и вратили се у завичај. За наше људе из Србије који нису пореклом Мађари, највећа баријера за укључивање у пословне кругове и друштвени живот је не баш лак мађарски језик, али га већина после извесног времена савлада у мери која им омогућава да се баве својим послом и комуницирају са окружењем.

Једни су овде отворили своје фирме, други су запослени у представништвима мултинационалних компанија, док је мањи број њих ангажован код мађарских послодаваца или у институцијама српске мањине.

„Тешко је било доћи са децом међу људе чији језик не знаш, а никога и не познајеш. У почетку је све било необично, и упознавања и адаптација, па уписивање деце у школу, њихово уклапање”, присећа се за „Политику” Драгана Меселџија, која са породицом већ тридесетак година живи у Будимпешти.

Каже да ни она ни њени ближњи нису имали негативних искустава са домаћим становништвом. Она и супруг су просветни радници али, како истиче, у исто време раде по неколико послова како би својој породици обезбедили пристојан живот.

„Полако смо ширили круг познаника и одлазили на разна културна дешавања и дружења, посебно српска, којих није било мало, па је живот постајао све шароликији. Просто смо се навикавали на све овде и постајали део заједнице. Ипак, живот је другачији од оног који памтимо у Србији и у неком тренутку почнеш да вагаш, да ли си овако замишљао себе у будућности и је ли вредело...”, напомиње наша саговорница.

Са сетом говори о томе да јој у Мађарској, поред свих предности које ова земља пружа, нешто ипак недостаје.

„То је она непосредност, дружења без најава, куцање на комшијска врата због шољице шећера... То је Србија коју памтимо”, каже Драгана.

Српски образовни центар „Никола Тесла” у Будимпешти је, због бројности ученика и наставника, већ деценијама својеврсни центар српства у Мађарској. Школу похађа нешто мање од 1.000 ученика и то не само из Мађарске већ и из Србије, Републике Српске и Црне Горе. С обзиром на чињеницу да је то једина српска гимназија на територији Мађарске, она је често домаћин актуелних позоришних, музичких, модних или књижевних програма из Србије. Два ђачка дома ове установе су тако и својеврсни културни центри, у којима се чувају српски језик, културни и национални идентитет.

Ипак, Српска православна црква је традиционално најснажнија спона свих Срба у Мађарској, без обзира којем таласу сеоба припадали. У мађарској престоници и још четрдесетак места широм Мађарске, налазе се наши храмови, сведоци вишевековног присуства српског народа у панонској равници. Неки од њих су, нажалост, данас без верника, али се у многим срединама, посебно већим, богослужења одржавају на дневном или недељном нивоу. Осим у мађарској престоници, тако је и у Печују, Сегедину, Стоном Београду, Дески, Ловри, Батањи, Помазу, Калазу и Сентандреји.

Наши сународници у Будимпешти се, најчешће недељом, окупљају у храму Светог Георгија. Долазе на богослужења, али се дружења током зиме често настављају у црквеним просторијама. У летњем периоду на располагању им је лепо уређена црквена порта, где се у хладу столетних стабала, у срцу овог велеграда, српска реч може чути готово свакодневно.