Škole i hramovi centri srpstva u Mađarskoj

Specijalno za „Politiku”

Budimpešta ‒ Na pitanje kako žive Srbi u Mađarskoj nije lako odgovoriti, jer je reč o zajednici koja obuhvata dve slične, ali po mnogo čemu i osobene populacije naših sunarodnika. Prema poslednjem popisu stanovništva, u ovoj zemlji živi oko 11.000 Srba, od kojih je trećina potomaka onih pristiglih iz naših južnih krajeva tokom Velike seobe 1690. godine. Ostali su se u ovoj zemlji nastanili u novije vreme, od početka devedesetih godina prošlog veka pa do danas.

Pošto su na formiranje nekih kolektivnih karakteristika te dve populacije unutar srpske manjine uticale različite istorijske okolnosti, primetne su i pojedine specifičnosti kada je reč o kulturnim obrascima, navikama i potrebama. Dok su se Srbi starosedeoci uglavnom okrenuti lokalnoj tradiciji i manjinskoj nacionalnoj kulturi nastaloj na tlu Mađarske, naši sunarodnici poreklom iz Srbije, koji takođe poštuju lokalne vrednosti i posećuju programe srpske manjine, u većoj meri su posvećeni praćenju savremenih društvenih i kulturnih tokovima u matičnoj zemlji. O tome govore i njihove masovne posete pozorišnim predstavama, promocijama knjiga, koncertima i drugim umetničkim programima u izvođenju gostujućih umetnika iz otadžbine.

Nekima od Srba koji su put Mađarske krenuli u novije vreme, ona je bila krajnje odredište, drugima samo usputna stanica, a bilo je i onih koji su shvatili da to nije njihova „priča” i vratili se u zavičaj. Za naše ljude iz Srbije koji nisu poreklom Mađari, najveća barijera za uključivanje u poslovne krugove i društveni život je ne baš lak mađarski jezik, ali ga većina posle izvesnog vremena savlada u meri koja im omogućava da se bave svojim poslom i komuniciraju sa okruženjem.

Jedni su ovde otvorili svoje firme, drugi su zaposleni u predstavništvima multinacionalnih kompanija, dok je manji broj njih angažovan kod mađarskih poslodavaca ili u institucijama srpske manjine.

„Teško je bilo doći sa decom među ljude čiji jezik ne znaš, a nikoga i ne poznaješ. U početku je sve bilo neobično, i upoznavanja i adaptacija, pa upisivanje dece u školu, njihovo uklapanje”, priseća se za „Politiku” Dragana Meseldžija, koja sa porodicom već tridesetak godina živi u Budimpešti.

Kaže da ni ona ni njeni bližnji nisu imali negativnih iskustava sa domaćim stanovništvom. Ona i suprug su prosvetni radnici ali, kako ističe, u isto vreme rade po nekoliko poslova kako bi svojoj porodici obezbedili pristojan život.

„Polako smo širili krug poznanika i odlazili na razna kulturna dešavanja i druženja, posebno srpska, kojih nije bilo malo, pa je život postajao sve šarolikiji. Prosto smo se navikavali na sve ovde i postajali deo zajednice. Ipak, život je drugačiji od onog koji pamtimo u Srbiji i u nekom trenutku počneš da vagaš, da li si ovako zamišljao sebe u budućnosti i je li vredelo...”, napominje naša sagovornica.

Sa setom govori o tome da joj u Mađarskoj, pored svih prednosti koje ova zemlja pruža, nešto ipak nedostaje.

„To je ona neposrednost, druženja bez najava, kucanje na komšijska vrata zbog šoljice šećera... To je Srbija koju pamtimo”, kaže Dragana.

Srpski obrazovni centar „Nikola Tesla” u Budimpešti je, zbog brojnosti učenika i nastavnika, već decenijama svojevrsni centar srpstva u Mađarskoj. Školu pohađa nešto manje od 1.000 učenika i to ne samo iz Mađarske već i iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. S obzirom na činjenicu da je to jedina srpska gimnazija na teritoriji Mađarske, ona je često domaćin aktuelnih pozorišnih, muzičkih, modnih ili književnih programa iz Srbije. Dva đačka doma ove ustanove su tako i svojevrsni kulturni centri, u kojima se čuvaju srpski jezik, kulturni i nacionalni identitet.

Ipak, Srpska pravoslavna crkva je tradicionalno najsnažnija spona svih Srba u Mađarskoj, bez obzira kojem talasu seoba pripadali. U mađarskoj prestonici i još četrdesetak mesta širom Mađarske, nalaze se naši hramovi, svedoci viševekovnog prisustva srpskog naroda u panonskoj ravnici. Neki od njih su, nažalost, danas bez vernika, ali se u mnogim sredinama, posebno većim, bogosluženja održavaju na dnevnom ili nedeljnom nivou. Osim u mađarskoj prestonici, tako je i u Pečuju, Segedinu, Stonom Beogradu, Deski, Lovri, Batanji, Pomazu, Kalazu i Sentandreji.

Naši sunarodnici u Budimpešti se, najčešće nedeljom, okupljaju u hramu Svetog Georgija. Dolaze na bogosluženja, ali se druženja tokom zime često nastavljaju u crkvenim prostorijama. U letnjem periodu na raspolaganju im je lepo uređena crkvena porta, gde se u hladu stoletnih stabala, u srcu ovog velegrada, srpska reč može čuti gotovo svakodnevno.