Ки­јев и ЕУ из­ба­че­ни из мировних пре­го­во­ра

Сло­бо­дан Са­мар­џи­ја

За Укра­ји­ну, у овом тре­нут­ку, не­ма ме­ста за пре­го­ва­рач­ким сто­лом, сло­жи­ли су се Мо­сква и Ва­шинг­тон. Ни при­су­ство Бри­се­ла ни­је пре­те­ра­но по­жељ­но, али то ће за­ви­си­ти од раз­во­ја до­га­ђа­ја. Кра­ће ре­че­но, о по­сле­рат­ној суд­би­ни Ки­је­ва нај­ма­ње ће се пи­та­ти они ко­ји ће ту суд­би­ну, вољ­но или не­вољ­но, мо­ра­ти да при­хва­те и спро­ве­ду у жи­вот. „Ни­смо до­би­ли ни­ка­кав по­зив, ни­ка­кве пла­но­ве. Мо­жда они не­што сме­ра­ју. Али нас ни­ко ни­шта не оба­ве­шта­ва. Не­ма­мо ни­ка­кав па­пир на сто­лу”, из­ја­вио је шеф укра­јин­ске др­жа­ве Во­ло­ди­мир Зе­лен­ски.

Из­гле­да по­ма­ло не­ло­гич­но, али ако се зна да је рат ко­ји се на тлу Евро­пе во­ди већ пу­не три го­ди­не, у ства­ри, по­сред­ни су­коб САД и Ру­си­је, он­да је са­свим при­род­но да о ње­го­вом окон­ча­њу од­лу­чу­ју упра­во глав­ни ак­те­ри. Ка­ко ре­ко­смо, ба­рем у по­чет­ној фа­зи за­вр­шни­це. На­и­ме, без ја­сног де­фи­ни­са­ња ста­во­ва две си­ле, њи­хо­вих те­ри­то­ри­јал­них пре­тен­зи­ја, бу­ду­ћег устрој­ства но­ве др­жа­ве, ње­них гра­ни­ца и по­зи­ци­је Ки­је­ва у окви­ри­ма ин­сти­ту­ци­ја ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це – те­шко да би мо­гао да се ус­по­ста­ви при­хва­тљив и тра­јан мир.

Сва­ка­ко тре­ба ис­та­ћи да на­ја­вље­ни ру­ско-аме­рич­ки пре­го­во­ри, ко­ји би тре­ба­ло да бу­ду одр­жа­ни у Са­у­диј­ској Ара­би­ји, ни­су ме­сто где ће би­ти ста­вље­на тач­ка на суд­би­ну Укра­ји­не. Тај про­цес ће по­тра­ја­ти не­ко вре­ме по­што су у Ва­шинг­то­ну ја­сно ста­ви­ли до зна­ња да оче­ку­ју да им све оно што су уло­жи­ли у про­је­кат Зе­лен­ског бу­де вра­ће­но, са по­за­ма­шном ка­ма­том. А те­шко је ве­ро­ва­ти да би у Мо­скви би­ли спрем­ни да ишта од то­га пад­не на њи­хо­ва пле­ћа. Уоста­лом, Ру­си­ја из овог ра­та из­ла­зи као – по­бед­ник.

Те­шко да се мо­же сма­тра­ти из­не­на­ђе­њем и то што се у Са­у­диј­ској Ара­би­ји не­ће на­ћи ни пред­став­ни­ци ЕУ. Ни­ти су САД чла­ни­це по­ме­ну­тог са­ве­за, ни­ти је то Ру­си­ја, па ни Укра­ји­на. За­што би се он­да за пре­го­ва­рач­ким сто­лом на­шли они ко­ји су, објек­тив­но, до­га­ђа­је од по­чет­ка фе­бру­а­ра 2022. по­сма­тра­ли са стра­не, без ис­кре­не на­ме­ре да се у њих укљу­че. На­про­тив, и оно што су да­ва­ли Зе­лен­ском у ви­ду по­мо­ћи би­ло је ви­ше из стра­ха да не бу­ду ди­рект­ни­је уву­че­ни у вој­ни су­коб, не­го што су ста­ли „на стра­ну прав­де”.

То не зна­чи да ин­те­ре­си Евро­пе не­ће би­ти узи­ма­ни у об­зир, али ка­ко на упра­во окон­ча­ној Кон­фе­рен­ци­ји о без­бед­но­сти у Мин­хе­ну, ре­че спе­ци­јал­ни аме­рич­ки пред­став­ник Кит Ке­лог: „Не­ће­мо гу­жву за пре­го­ва­рач­ким сто­лом.” По­ме­ну­ти се ни­је из­ја­шња­вао ни о евен­ту­ал­ним га­ран­ци­ја­ма за Укра­ји­ну. Као да је све пре­пу­ште­но До­нал­ду Трам­пу и Вла­ди­ми­ру Пу­ти­ну.

На Ста­ром кон­ти­нен­ту ни­су за­до­вољ­ни на­ме­ње­ном им мар­ги­на­ли­за­ци­јом. „САД оче­ку­ју од Евро­пе да игра кључ­ну уло­гу у оно­ме што ће усле­ди­ти на­кон спо­ра­зу­ма, а нас ни­шта не пи­та­ју. Оно што бу­де до­го­во­ре­но мо­гло би да пред­ста­вља пре­лом­ну тач­ку у евро­а­тлант­ским од­но­си­ма. Исто­риј­ску пре­крет­ни­цу ко­ја би мо­гла да нас од­ве­де у ко зна ка­квим прав­ци­ма”, из­ја­вио је не­мач­ки ми­ни­стар од­бра­не Бо­рис Пи­сто­ри­јус. Исто­вре­ме­но, пре­ма ре­чи­ма ма­ђар­ског ше­фа ди­пло­ма­ти­је Пе­те­ра Си­јар­та: „Европ­ска про­рат­на ели­та ће на­сто­ја­ти на сва­ки на­чин да рат у Укра­ји­ни не бу­де бр­зо окон­чан.”

Да би за­у­зе­ли би­ло ка­кав кон­кре­тан став о ми­ру и по­сле­рат­ној Укра­ји­ни, Аме­ри­кан­ци тра­же прет­ход­но до­го­вор Ки­је­ва и Мо­скве, све­сни да ће глас и зах­те­ви Кре­мља би­ти да­ле­ко убе­дљи­ви­ји. Баш као и на бо­ји­шту. Али Зе­лен­ски упор­но од­би­ја да се ди­рект­но су­о­чи са Пу­ти­ном. Чак је у том сми­слу из­дао и указ.

Исто­вре­ме­но, ње­го­ва по­зи­ци­ја уну­тар Укра­ји­не уве­ли­ко је по­љу­ља­на. По­го­то­во услед ве­ли­ких при­ти­са­ка на ов­да­шњу опо­зи­ци­ју, по­го­то­во не­ка­да­шњег пред­сед­ни­ка Пе­тра По­ро­шен­ка и Вик­то­ра Ме­двед­чу­ка. Не­ки му већ пре­те вој­ним уда­ром. А то би, уко­ли­ко се об­и­сти­ни, у ве­ли­кој ме­ри про­ме­ни­ло си­ту­а­ци­ју у зе­мљи, и по­зи­ци­ју зва­нич­ног Ки­је­ва у ми­ров­ним пре­го­во­ри­ма (ка­да до њих до­ђе) до­дат­но ис­ком­пли­ко­ва­ла. Мо­жда је упра­во на то ука­зи­вао Пе­тер Си­јар­то.

На кра­ју, мо­жда и нај­ва­жни­је, оста­је пи­та­ње ле­ги­ти­ми­те­та Зе­лен­ског. Ње­гов из­бор­ни ман­дат је одав­но ис­те­као и ни­ка­да зва­нич­но ни­је про­ду­жен. Да ли ће два пред­сед­ни­ка са убе­дљи­вом по­др­шком сво­јих би­ра­ча – Трамп и Пу­тин – за­и­ста се­сти за пре­го­ва­рач­ки сто са чо­ве­ком ко­ји је из­гу­био све, и при­ста­ти да ста­ве сво­је пот­пи­се нас би­ло ка­кав до­ку­мент на ко­јем би се на­шло и ње­го­во име? Ве­ро­ват­но не­ће.

И то нас вра­ћа на по­че­так тек­ста. Пре­го­во­ри о по­сле­рат­ној Укра­ји­ни би­ће, по свој при­ли­ци, кла­сич­на тр­го­ви­на. Трамп са же­љом да „Аме­ри­ку по­но­во учи­ни ве­ли­ком” су­о­чи­ће се са Пу­ти­ном ко­ји је у сво­јој зе­мљи та­кву же­љу већ оства­рио. А да би по­сао био оба­вљен на обо­стра­но за­до­вољ­ство, нео­п­ход­но је обез­бе­ди­ти аде­кват­не усло­ве. Уоста­лом, по­ме­ну­та дво­ји­ца има­ју су­прот­ста­вље­не ин­те­ре­се и на не­ким дру­гим тач­ка­ма на пла­не­ти. Уни­ште­на Укра­ји­на и раз­мон­ти­ра­на Евро­па мо­гли би се сто­га учи­ни­ти као по­год­но тло за ме­ђу­соб­но „опи­па­ва­ње пул­са” по мно­го ва­жни­јим про­бле­ми­ма.