Америка се удаљава од Европе

Бо­шко Јак­шић

Мин­хен­ска кон­фе­рен­ци­ја о без­бед­но­сти је, из­гле­да, ме­сто ство­ре­но за аме­рич­ког пот­пред­сед­ни­ка Џеј Ди Вен­са. Про­шле го­ди­не је осве­до­че­ни скеп­тик фи­нан­си­ра­ња Укра­ји­не од­био да се при­дру­жи де­ле­га­ци­ји се­на­то­ра, ко­ја је има­ла су­срет са пред­сед­ни­ком Во­ло­ди­ми­ром Зе­лен­ским.

Ове го­ди­не је уда­рио на те­ме­ље тран­са­тлант­ских од­но­са, све шо­ки­рао бру­тал­ном кри­ти­ком Евро­пља­на ко­је ис­кљу­чу­је из пре­го­во­ра о трај­ном пре­ки­ду ра­та и од­био да се са­ста­не са не­мач­ким кан­це­ла­ром Ола­фом Шол­цом.

Тра­ди­ци­о­нал­ни скуп, тре­ћи пут за­ре­дом по­све­ћен бу­дућ­но­сти Укра­ји­не, за­вр­шен је под сен­ком Вен­со­вог го­во­ра ко­ји но­си по­тен­ци­јал пре­о­бли­ко­ва­ња гло­бал­них од­но­са по за­ми­сли­ма До­нал­да Трам­па.

Ор­га­ни­за­то­ри мин­хен­ског ску­па су оче­ки­ва­ли со­ли­дар­ност са Укра­ји­ном, а уме­сто то­га су до­би­ли Вен­со­ву по­пу­ли­стич­ку по­др­шку Трам­по­вом пла­ну да то­ком на­ја­вље­ног ско­рог су­ре­та са Пу­ти­ном обез­бе­ди тра­јан мир ко­ји би, по ми­шље­њу Евро­пља­на, на­гра­дио Мо­скву, а Ки­јев ка­знио гу­бит­ком те­ри­то­ри­ја.

Ва­шинг­тон је већ по­слао у Ри­јад др­жав­ног се­кре­та­ра Мар­ка Ру­би­ја, се­кре­та­ра за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност Мај­ка Вал­ца и бли­ско­и­сточ­ног иза­сла­ни­ка Бе­ле ку­ће Сти­ва Вит­ко­фа ко­ји са ру­ским зва­нич­ни­ци­ма тре­ба да при­пре­ме са­мит. Укра­јин­ски пред­сед­ник ни­је по­зван, што ве­ћи­ну ли­де­ра ЕУ до­дат­но уве­ра­ва да Трамп и Пу­тин на­ме­ра­ва­ју да у из­ме­ње­ном све­ту по­но­во ис­цр­та­ју без­бед­но­сни пеј­заж Евро­пе.

„Ве­ро­ват­но ће би­ти вр­ло, вр­ло, вр­ло те­шко”, из­ја­вио је Зе­лен­ски. „Да ли је Аме­ри­ци по­треб­на Евро­па као тр­жи­ште? Да, али као са­ве­зник то не знам”, раз­о­ча­ра­но је он мо­гао да кон­ста­ту­је по­сле су­сре­та са Вен­сом.

„Ка­ко би од­го­вор био да, Евро­пи је нео­п­хо­дан је­дан глас, а не де­се­ти­не раз­ли­чи­тих. На­ма је нео­п­ход­но по­ве­ре­ње у соп­стве­ну сна­гу ка­ко дру­ги не би има­ли из­бор, већ да ре­спек­ту­ју европ­ску моћ. Без европ­ске ар­ми­је, то је не­мо­гу­ће.”

Да ли Евро­па има сна­гу да ре­а­ли­зу­је ста­ру иде­ју фран­цу­ског пред­сед­ни­ка Ема­ну­е­ла Ма­кро­на, ко­ји је у Па­ри­зу хит­но оку­пио ли­де­ре ЕУ, плус бри­тан­ског пре­ми­је­ра, ка­ко би се раз­мо­трио мо­гу­ћи ко­лапс тра­ди­ци­о­нал­них пре­ко­а­тлант­ских од­но­са и ис­кљу­чи­ва­ње Евро­пља­на из пре­го­во­ра о ми­ру у Укра­ји­ни?

Пу­ти­но­во од­ба­ци­ва­ње пост­хлад­но­ра­тов­ске без­бед­но­сне струк­ту­ре Евро­пе у Мин­хе­ну 2007. би­ло је, на не­ки на­чин, на­ја­ва ра­та у Укра­ји­ни ко­ји он и Трамп са­да по­ку­ша­ва­ју да за­вр­ше без Евро­пља­на.

Го­вор аме­рич­ког пот­пред­сед­ни­ка, про­пра­ћен гла­сном ти­ши­ном у хо­те­лу „Ба­је­ри­ше Хоф”, по­ка­зао је да се раз­ми­мо­и­ла­же­ња САД и Евро­пе не ти­чу са­мо рав­но­мер­ни­је рас­по­де­ле тро­шко­ва за од­бра­ну уну­тар НА­ТО или при­ро­де бу­ду­ћих без­бед­но­сних иза­зо­ва Ру­си­је, већ на­ме­ре „но­вог ше­ри­фа у гра­ду” да пот­пу­но пот­чи­ни Евро­пу и пре­да је у ру­ке де­сним по­пу­ли­сти­ма и на­ци­о­на­ли­сти­ма.

За­што би се мин­хен­ска кон­фе­рен­ци­ја ба­ви­ла вој­ним бу­џе­ти­ма ка­да је Евро­па из­гу­би­ла свој пут и ни­је ја­сно ко­га и шта бра­ни, про­во­ка­тив­но је пи­тао Венс. Нај­ве­ћа опа­сност по Евро­пу ни­су Ру­си­ја или Ки­на, ре­као је, већ „опа­сно­сти из­ну­тра” – што је ре­пли­ка Трам­по­вих „не­при­ја­те­ља из­ну­тра” због ко­јих освет­нич­ки чи­сти фе­де­рал­ну ад­ми­ни­стра­ци­ју по­ста­вља­ју­ћи сво­је ло­ја­ли­сте.

По­ру­ка је не­дво­сми­сле­на. НА­ТО је осно­ван као из­раз аме­рич­ке од­луч­но­сти да бра­ни за­јед­нич­ке вред­но­сти За­па­да, а уко­ли­ко се те вред­но­сти ви­ше не де­ле, он­да НА­ТО гу­би сво­ју етич­ку вред­ност – ехо је Трам­по­вих прет­њи да ће на­пу­сти­ти али­јан­су.

Трам­па и Пу­ти­на спа­ја­ју спо­не ауто­ри­тар­но­сти и же­ље за до­ми­на­ци­јом. Ре­спект за пред­сед­ни­ка Ки­не, раз­у­ме­ва­ње за Пу­ти­на. Евро­пља­ни су „ма­ли игра­чи”, ка­ко је шеф Бе­ле ку­ће по­ка­зао и то­ком пр­вог ман­да­та.

На­чин на ко­ји је Венс кри­ти­ко­вао Евро­пу око мул­ти­кул­ту­ра­ли­зма, гло­ба­ли­зма, ми­гра­ци­је или геј пра­ва, ис­кљу­чу­ју­ћи Ру­си­ју од кри­ти­ка, ука­зу­је да је Ва­шинг­тон у нај­бо­љем слу­ча­ју ода­брао да бу­де не­у­тра­лан из­ме­ђу ру­ских и европ­ских вред­но­сти. Раз­от­кри­ва се да се аме­рич­ко уда­ља­ва­ње од Евро­пе ма­ње ти­че изо­ла­ци­о­ни­зма, тр­го­ви­не ца­ри­на или рас­пра­ва да ли Пу­ти­ну тре­ба ве­ро­ва­ти, а ви­ше су­штин­ског иде­о­ло­шког пре­ко­а­тлант­ског раз­ла­за. Без­бед­ност Евро­пе из­ла­зи из Трам­по­вог при­о­ри­тет­ног фо­ку­са.

Евро­пља­ни су за­пре­па­шће­но слу­ша­ли Вен­со­ву ти­ра­ду. Пи­та­ју се да ли је Трамп по­у­здан парт­нер. Нај­о­штри­ји од­го­вор да­ла је ше­фи­ца европ­ске ди­пло­ма­ти­је Ка­ја Ка­лас ре­чи­ма да аме­рич­ка ад­ми­ни­стра­ци­ја да­је Ру­си­ма „све што же­ле и пре пре­го­во­ра. Уко­ли­ко се спо­ра­зум скло­пи иза на­ших ле­ђа, јед­но­став­но не­ће функ­ци­о­ни­са­ти. За ње­го­ву им­пле­мен­та­ци­ју нео­п­ход­ни су Евро­пља­ни и Укра­јин­ци”.

Трамп раз­би­ја је­дин­стве­ни НА­ТО фронт око Укра­ји­не. Пре­ти да ће на­пу­сти­ти али­јан­су. Мо­жда би и тре­ба­ло. То би Евро­пља­не при­мо­ра­ло да се оку­пе и пре­у­зму суд­би­ну у соп­стве­не ру­ке.