Кад је скупо заправо јефтино

Највећа опасност за демократију је демагогија. Посебно у Србији, у којој је популизам старији од демократије. Демагогија доводи до искривљеног система вредности. У таквим околностима најбоље пролазе они који ништа не раде, јер се од њих ништа и не очекује. Награбусе они који раде и остварују добре резултате, јер се на њих сви навале, а пошто нису свемогући и могу понекад да погреше – по правилу се сав гнев неиспуњених туђих жеља сваљује управо на њих. У искривљеном систему вредности, ненормалне ствари се приказују као нормалне, а нормално понашање се често исмева, па и жигоше. Свакако да није нормално да плата премијера буде пет пута нижа од плате помоћника директора неког монополског јавног предузећа. Али, да ли је нормално да први човек владе, од чијег рада зависи стање и будућност нације, има плату која је тек око три пута већа од просека у Србији?

Демагози свесно подилазе народу тако што говоре оно што већина жели да чује, а не оно што је истина. У условима када су у Србији плате већине грађана релативно ниске, јавност је оправдано поставила питање висине плата и других привилегија у јавним предузећима. Међутим, уместо рационалне расправе о томе да ли су такве плате заслужене и какви су резултати рада појединих предузећа, све се убрзо претворило у лов на вештице и бесомучни медијски линч једног човека - директора Аеродрома. Неки су доливајући уље на медијску ватру покушали чак и да политички профитирају. Како то и доликује демагошким мелодрамама, на крају је принета и жртва. Након свеопште хајке, отишао је један од ретких директора који је храбро и успешно реструктурирао своје предузеће, раскинувши бројне штетне уговоре, смањивши масу плата за 15 одсто у односу на прошлу годину, број запослених за једну трећину, уз повећање добити за државу од чак четири пута. Бојан Кришто је заправо урадио оно што се већ годинама тражило од сваке владе – смањио је јавну потрошњу на примеру предузећа које је водио. Зато је и стекао бројне непријатеље.

Да се разумемо, не мислим да сви директори јавних предузећа треба да задрже високе плате које тренутно имају. Неки вероватно уопште не заслужују да буду директори. Али, нисам спреман да се приклоним ни идејама да плате свих директора буду једнаке, тако што би се смањиле на ниво садашње плате премијера, која је иначе више него потцењена. Свима једнако, независно од положаја на тржишту и резултата рада – то се зове уравниловка. Уравниловка је непријатељ успеха и велика заблуда. Нисмо сви исти, нити су сва јавна предузећа иста.

Далеко већи проблем од плата је што су услуге јавних предузећа релативно скупе за квалитет који грађани добијају. Железница је добар пример – свако домаћинство у Србији даје кроз порезе преко 50 евра годишње за субвенционисање железнице, а возови путују просечном брзином од 30-40 км/х, уз велика кашњења. Или, на пример, ЈАТ, који ће ове године остварити губитак од преко двадесет милиона евра, али и даље има у власништву зграду представништва на Петој авенији у Њујорку, иако за Америку не лети већ више од петнаест година.

Шта онда да се ради?

Прво, најважније је запитати се колико рад неког јавног предузећа заиста кошта грађане Србије и какве они користи имају од тога. Уколико неко предузеће смањује трошкове пословања и побољшава квалитет својих услуга, менаџмент свакако заслужује добре плате. Такав ,,скупи” менаџмент је заправо јефтинији за друштво, јер мање кошта грађане. Ако држава жели да одговорност за вођење важних јавних предузећа повери стручњацима, њихове плате морају колико-толико да буду конкурентне са сличним ангажманом у приватном сектору. Али, уколико ти директори не остваре резултате који се од њих очекују, они треба да буду смењени и да препусте своје место онима који су способнији. С друге стране, шта нам вреди да некога директора мало платимо, уколико он својим незнањем и лошим руковођењем направи држави велику штету. У раду државне управе, укључујући и јавна предузећа, није суштина смањити плате, већ смањити бирократију и укупне трошкове. Гарантујем да би се Србија далеко брже развијала када би државни апарат био мањи и ефикаснији. Тада би и појединачне плате државних намештеника биле далеко веће, али би укупан трошак за друштво био нижи, јер би исти број боље плаћених људи квалитетније обављао више послова него садашњи прегломазни бирократски апарат. Дакле, мора се направити потпуно нови систем вредности и одговорности за рад у јавним предузећима. Нерад, јавашлук, бахатост и расипништво се не смеју толерисати, евентуални лоповлук мора бити најстрожије кажњен, а добар резултат добро награђен.

Друго, приликом одређивања висине плата мора се правити разлика између јавних предузећа која су изложена конкуренцији (попут Телекома) и оних која имају монополску позицију‚ као и између оних која остварују добит и оних које грађани Србије дотирају из буџета. Основне плате менаџмента би свакако требало да буду ниже него садашње, многе привилегије укинуте, али би сви имали могућност додатних стимулација уколико побољшају резултате пословања.

Треће, нужна је далеко строжија контрола рада јавних предузећа кроз две полуге – министарство финансија и јавност. Ако су резултати добри, менаџмент би на основу сагласности министарства финансија заслужио пажљиво одмерене бонусе, а уколико су лоши, плате би им требало смањити, а у драстичним случајевима сменити руководство предузећа. Финансијски извештаји свих јавних предузећа морају бити подвргнути независној ревизији и објављени на интернету.

Шта је онда коначно решење? Приватизација - у свим оним случајевима у којима је могуће постићи циљ да нас рад предузећа мање кошта и да више користи друштву. А у свим другим случајевима – боља контрола рада, уз адекватан систем награђивања, односно кажњавања.

министар економије и регионалног развоја