Тапије у камену Старог Влаха

Нова Варош – У брдима и висовима старовлашке ветрометине још се могу срести људи старинског кова, ретки преостали с давнашњим занимањима: колибари, воденичари, лучари, рабаџије, дрвосече... Ови истрајни планинци, судбином везани за огњишта и села на издисају, не посустају ни када од ћудљиве природе у забити отимају летину с њива и пашњака на камену.

Приче о тим необичним људима и догађајима, записане током вишедеценијских трагања Старим Влахом за новинским темама, сада је сабрао у књигу „Тапије у камену” (пером и сликом кроз Стари Влах) неуморни нововарошки новинар Драгољуб Гагричић. Ту је у шест поглавља сместио мноштво тих репортажа објављених у неколико новина, да ове планинце старог кова и њихове навике не однесе заборав.

А старовлашком висијом некад је ишла граница између кнежевине Србије и Отоманског царства, што је на горштаке оставило трага. О томе у уводу књиге пише аутор: „За памћење и у аманет остала су предања која држе везу са прецима на ’старој граници’, оној кроз исти народ, где никад није била. Још се приповеда како су ноћу из младе кнежевине крадомицом и лукавством померали међе према Увцу, кулуком и каменом зидали бедеме да спрече налет куге. С друге стране карауле зебло се од освете и зулума, спремали су се завежљаји и нејач за бекство, чекајући слободу са Јавора. О суду времена сведоче ожиљци живота, откривају горчину у души ратника. Из маховине окамењене војске украј путева израњају слова туге, опомињу да смо јунаке који испунише завет отаџбини највише изневерили заборавом!”

У том новинарском путешествију пером и сликом по Старом Влаху, поред прича о планинцима необичних занимања, храбрим ратницима, окамењеним летописима, има и записа о нестајању пред налетом новог времена онога што је народу вековима служило.

Један од таквих је „Ћуприја на дну језера”, о каменом лучном мосту преко Увца (из 15. или 16. века) код села Радијевићи на караванском путу Нова Варош – Сјеница, потопљеном 1978. због – киловата. Тај витки прелаз, сведок столећа, спајао је две обале све док није остао под водом пуњењем акумулационог језера Хидроелектране „Увац” 1978. године. Последњи радови на овом мосту пред потапање овековечени су појединим фотосима. „Откад се мост преселио у приче и легенде, успомену на дело старих неимара чувају фотографије неколико аутора. Међу њима и оне ухваћене објективом Мирка Ковачевића, професора Архитектонског факултета у Београду, које је даровао Резервату ’Увац’”, бележи Драгољуб Гагричић.

А у поговору те Гагричићеве књиге Миломир Краговић пише: „Књига ’Тапије у камену’ представља много више од репортерских записа. Она је и водич за путнике намернике, путоказ за све оне који су заборавили одакле су, али и вредан документ о људима, необичностима, путевима, странпутицама, радовањима, туговањима, заблудама, ожиљцима, греховима, раскршћима... А све из пера човека чија је емоција према Старом Влаху уткана у сваку записану реч.”