Прети ли Украјини нова „обојена револуција”

Слободан Самарџија

Украјина би ускоро могла да постане поприште великих унутрашњих политичких обрачуна, најављују познаваоци тамошњих прилика. Већ и сама чињеница да актуелног (нелегитимног) председника Володимира Зеленског више не признају ни у иностранству, ни у његовој земљи, отвара простор за обнову међустраначке борбе заборављене још давне 2019, када је поменути дошао на власт. Да ли то значи да бившој совјетској републици следује нека нова „обојена револуција”, слична онима из 2004. и 2014?

Председници Русије и САД, Владимир Путин и Доналд Трамп, су сагласни са тим да Украјина неће више моћи да функционише уз туторство ЕУ, која је и сама у фази самоиспитивања. Свесни су и да праву функционалност друштва у опоравaк може да обезбеди једино јака влада, подржана од стране већинског становништва, али и од светских моћника. Актуелној бриселској бирократији ту, једноставно, нема места.

Европљани су, очекивано, увређени. До те мере да верују да би са нових шест до 10 милијарди евра помоћи Зеленском могли да зауставе оно што је неминовно. Тим поводом у Паризу је одржан хитан састанак на којем су се размењивали мишљења и идеје како доскочити двема великим силама и ипак се докопати свега онога због чега је рат и почео. Наравно, у игру су се, као гости и комшије укључили Британци који су са украјинским вођом за сваки случај већ склопили „споразум о стогодишњој сарадњи”, мада у исти мало ко данас верује.

Оно што изазива зебњу у целој причи је то што су се Британци, до сада, показали као најспретнији политички мешетари на континенту, пошто су њихове тајне службе биле директно умешане у све преврате на континенту још од времена пада Берлинског зида. А данашња Украјина идеалан је простор управо за такво деловање. Њихово присуство у француској престоници било је ненадокнадиво. Европљани су живнули.

Зеленски свакако неће још дуго водити Украјину. Американци и Руси су јасно ставили до знања да нови председнички избори морају да уследе пре краја 2025. У сваком случају онога тренутка када оружје заћути. Али ко би га заменио – за сада се не изјашњавају. То оставља немали простор за продужетак неизвесности у вези са будућношћу земље, па и већ поменуте неконтролисане промене.

А конкуренти се већ јављају. Петро Порошенко, који је председнички мандат служио од 2014. до 2019. тврди да ће избори бити одржани 26. октобра и да је гласачки материјал већ увелико у процесу штампања. Иначе, тзв. краљ чоколаде већ неко време је под санкцијама које му је увео Зеленски, оптужујући га за прање новца намењеног украјинским оружаним снагама, а који потом пребацује у предизборне фондове своје странке.

Своју прилику да стане на чело државе очекује и Валериј Залужни, бивши врховни командант украјинских оружаних снага, а садашњи амбасадор у Великој Британији. По званичним проценама, његова популарност од 27 одсто у великој мери премашује ону којом може да се подичи Зеленски, а која износи 17 процената, мада Доналд Трамп овом другом не даје више од четири индексна поена. Треба истаћи и да Залужни, и поред неуспеха на фронту, никада није изгубио углед који је имао међу земљацима.

Управо то га и ставља у најужи круг кандидата за новог председника. Посебно стога што на место првог украјинског дипломате у Уједињеном Краљевству није отишао случајно. Многе анализе казују да је он, у ствари, главни адут на којег играју Британци у својим настојањима да преузму водећу улогу у обнови оног дела Украјине који не буде потпао под јурисдикцију Русије. Незванично, припремили су му људе (неколико хиљада позиција) и за владин кабинет, и за кључна места по министарствима. Уосталом и недавно потписани споразум о стогодишњој сарадњи Кијева и Лондона јасно указује на заинтересованост острвске земље за своју улогу у будућој Европи.

Евентуалним покушајем да се реши противника на неки „неполитички” начин (завером, пучем, ликвидацијом, дискредитацијом) Зеленски не само да не би преокренуо своју судбину, већ би на себе навукао још већи гнев актуелних владара света, пре свих Трампа и Путина. Поменута двојица су преко својих представника у Ријаду јасно ставили до знања да на дотичног више не рачунају. Ни у којој варијанти.

Да ли ће се Украјина вратити нормалном политичком животу након неминовних председничких избора, остаје да се види. Очи свих упрте су у Кијев у коме се тренутно не зна ко је газда и ко кога слуша. То, као што рекосмо, отвара простор за разна мешетарења, како од стране локалних политичких играча, тако и из иностранства. У предстојећем прекомпоновању Европе улога Украјине биће кључна. То је можда и разлог због којег се нико, за сада, не залеће и не износи јасно своје захтеве и очекивања. Наравно осим руских снага на фронту.