Како је настао лепак

Један од древних проналазака који се и данас често користе у свим деловима света јесте лепак. Према неким археолошким подацима, лепак је коришћен још 4.000 година пре нове ере, а на то указују остаци ископаних глинених посуда и других предмета из тог времена, на којима су приметни трагови лепка прављеног од биљног сока. А према неким историјским подацима, стари Римљани су лепак правили од катрана и пчелињег воска, док су древни Грци имали посебан рецепт за његово прављење. Неки од састојака овог рецепта били су беланце, кости, млеко, сир, поврће и махуне.

Иако се лепак непрестано користио вековима и миленијумима, тек средином 18. века први пут је патентиран као изум. Према историјским подацима, овај патент пријављен је у Енглеској, а лепак добијен помоћу њега правио се од – рибе. Од тада су многобројни проналазачи пријављивали своја открића – смесе за лепљење добијене на најразличитије начине. Неки од регистрованих лепкова потекли су од гуме, животињских костију, штирка, протеина или беланчевина добијених из млека.

Од краја 18. века до данашњих дана иноватори су настојали да направе што боље лепљиве материје које ће чврсто спојити две површине. У међувремену су открили да поједини састојци боље лепе одређене материјале, па су тако настали лепкови за дрво, пластику, гуму...

Суперлепак, или „луди лепак”, како се назива у понеким земљама света, јесте синтетичка творевина коју је направио др Хери Кувер, док је радио у „Кодаковој” истраживачкој лабораторији. После многобројних истраживања овај стручњак је 1942. године дигао руке од свог проналаска јер је био – превише лепљив.

Међутим, девет година касније, др Кувер, који је у међувремену постао шеф истраживачког центра у компанији „Истмен” у Тенесију, уз помоћ свог колеге др Фреда Џојнера решио је да поново експериментише и да од синтетичке материје направи ефикасан суперлепак.

У деценијама које су уследиле настале су многобројне врсте лепкова, а и данас се разне светске компаније утркују у проналажењу најефикаснијих материја за лепљење. Такође, много пажње посвећено је и амбалажи како би се овом смесом лепили одређени материјали, а не прсти.