Одговорност и казна

Може да прича ко шта хоће, али борба против корупције заиста је узела озбиљан замах. Бесмислено је освртати се на дежурне критизере којима никада ништа није по вољи и који су навикли да са стране добацују шта год да се уради, тако да на критике типа „зашто баш сада” или „зашто се чекало зелено светло” нема смисла освртати се. 
Посебно је тужно када неки квазианалитичари, који, узгред буди речено, нису правници, пискарају или коментаришу по телевизијама како су то тобоже стари предмети, а да ове нове нико неће да отвара. Ти људи појма немају ни како се одвија кривични поступак, нити да постоје предистражне радње, прикупљање обавештења, доказне грађе, па тек када се све то прикупи и оствари основана сумња да је дошло до извршења кривичног дела тада се приступа привођењу. Све то може и годинама да потраје, јер су у принципу коруптивна кривична дела нешто што се најтеже доказује. 
Пишем ово, јер сам недавно слушао једног назовианалитичара који тражи да се хапси на основу новинских текстова, јер, Боже мој, у медијима је нешто писало. Најгоре је што такви изазивају озбиљно подизање нервозе код народа, причајући којешта, да држава ништа не ради. Но, када се крене са привођењима, исти ти аналитичари су одмах у свим медијима присутни да нам кажу како се хапсе другоразредна лица, да је то све одавно застарело, да тако власт штити не знам кога, а само у ових десет дана приведено је 147 лица. Опростите, када се то до сада догодило? Да ли сте свесни, господо критизери, колика је ваша површност у ономе што износите? Истини за вољу, моја критика усмерена је ка томе што је пун допринос до сада само пружило Више јавно тужилаштво у Београду, тј. његово коруптивно одељење, те се вишем јавном тужиоцу Ненаду Стефановићу мора одати признање за досадашњи рад. Највише га оспоравају, свакодневно трпи ударе, али он ради и резултати су иза њега. Остала тужилаштва која имају коруптивна одељења, попут нишког (нешто је почело да ради), новосадског и крагујевачког са одељењем у Краљеву, као да помало спавају. Спава и Тужилаштво за организовани криминал, које једино има овлашћење да процесуира министре и функционере које је влада поставила. Но, надамо се сви да ће се и они пренути из сна и да ће кренути да интезивно раде. 
Актуелна борба против корупције је вишеструко важна, али кључно је то што је она утерала приличан страх код многих функционера и то се да приметити. Крећем се у таквим круговима и чујем разне приче да више нема ништа да се завршава на позив, да државни функционери избегавају да приме неког у канцеларију мимо протокола заказивања састанка, да се за сваки састанак води службена белешка, итд. Схватају полако да ће кад-тад ако ураде нешто лоше проћи баш као ови што сада седе у истражним ћелијама. 
Све једног дана дође на наплату и то је убедљиво највећи резултат ове борбе против корупције. Саме казне које ће тренутно ухапшени добити, ако их добију, нису чак ни толико важне. Док се до изрицања правоснажне санкције дође, проћи ће године. Но, сам боравак у притвору, затим касније читав процес малтретирања по судовима далеко су гори од саме санкције. Из бескрајних разговора са клијентима које сам бранио, увек су ми говорили да им је сам процес тежи него казна, јер трајање процеса заправо убије човека. Дешавало се колико хоћете пута да после десет година читавог процеса дође и до ослобађајуће пресуде, али ти људи на крају таквог поступка више нису ни за шта. Бог је заборавио на њих, а то је за њих највећа могућа казна, неретко гора и од самог затвора. 
Отуда је актуелна борба произвела озбиљан ефекат, јер хапси се без пардона и нико није поштеђен, а то само значи да ће ухапшени имати године и године процеса испред себе који ће им бити заправо најгора могућа казна. То је оно што тзв. аналитичари и дежурни критизери никако не разумеју.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа