Ножичко због Новака Жичка

Србац – Од Митровдана тридесет и треће, када Босански Свињар, декретом Владе Краљевине Југославије, промени име у Србац, почињу се листати странице неке нове историје и времена у коме су, и села србачког краја, кренула новим, све мање каљавим сокацима.

Уз тридесетак других ту је и Ножичко, једно од села по којима се препознају и историја и народ србачког краја. А то Ножичко, уз много штошта другог, има и причу о свом имену коју су знатижељни пронашли у давно пожутелим папирима Архива Аустроугарске у Бечу.

– У овом крају посебно омиљен био је Новак Жичко, хајдук који је увек стајао уз народ и бранио га од поробљивача. Било је то тако и када су овде намеравали да подигну цркву. Жичко је стао уз сељане због чега су га Турци убили уочи Велике Госпојине. Због његовог јунаштва и оданости дедовини, сељани су одлучили да, по првим словима његовог имена и презимена, Ножичко понесе име које је остало све до данашњих дана, прича Стојан Звонар, хроничар ножичког краја.  

Аустроугарским пописом из 1789. године, у Ножичком су биле 83 нумере и у њима 503 становника. Шест година касније у селу су била 102 домаћинства са 666 душа. Број становника растао је из године у годину. Највише Ножичана било је шездесетих година прошлог века, више од хиљаду и по становника.

– Канал у Ножичком који је, уз све друго, представљао и подвиг коме су се дивили сви у „социјалистичкој самоуправној заједници збратимљених народа и народности”, био је и прилика да се добро заради. Веле да су сељани за месец дана арбајтовања могли купити право „Вартексово” одело и тако заменити пеленгаће и кошуљу тканицу која је тада била једини одевни предмет.

А тај канал, Шлајз, како су га звали, прокопан је од ушћа Врбаса у Старом Мартинцу па све до центра Ножичког. Иако је био је у плану да се гради пре стотину година, послови на њему окончани су тек половином сада већ прошлог века.

– Ножичана је било у свим ратовима. Гинули за своју земљу, али и за туђине – освајаче. Служили су и беговима и агама и борили се у Првом светском рату. Суђено им је у Велеиздајничком процесу. И робијали су у румунском Араду. И делили се на четнике и партизане. Као и свугде где се међу браћу кост бацала како би се лакше владало, опет ће Стојан Звонар.

У засеоку Стаменићи, уз платан који је тадашњи кнез Лука Стаменић засадио 1918. године, је и врело Макаревац. Врело је уређено пре сто и више година. Нико и никада није сазнао због чега је и по коме је добио то име. Зна се само да је то једна од најздравијих вода у Крајини.

– Много је прича које говоре да су многи, осећајући да су им одбројани дани, пожелели да попију мало воде са Макаревца. За време Другог светског рата, на пример, овдје је лежало тридесетак тешко болесних тифусара. На самрти су, неки од њих, пожелели да попију само гутљај воде са Макаревца, каже Миливоје Стаменић истичући како се „уз врело Макаревац и волело и расло и бистрила политика и уговарали послови”.

Причају данас у Ножичку о осамдесет презимена угашених у последњих деведесетак година те о храсту који је сведок времена четири стотине година... Радо се сећају уче Драгослава Филиповића који је из Горњег Милановца овде дошао пре двадесет и кусур година, дошао да у њему вечно остане...

Нису заборавили ни приучену сеоску бабицу Виду Лазић која је најавила радост стотинама мајки... Ни Рајка Стојановића, првог сеоског адвоката и судију, који је „имао дара да осети правду и дух закона”.

Причају данас у Ножичку и о кукурузу које је овде све до педесет и пете године прошлог века био основна исхрана, односно о тешком времену које је, на срећу, остало још само у књигама и успоменама старијих Ножичана.