Сви ћемо постати глумци у глобалном ријалитију

Шта је глума? Бити неко други. Никада раније нисам размишљао о глуми. Тек када сам се стицајем околности као тинејџер из  родног Никшића преселио у Београд осетио сам у себи тај уметнички набој. Као ученик Друге београдске гимназије упијао сам реплике Петра Божовића, који је тада био популаран са монодрамом „Чеговиће”. Запамтио сам десетак реченица, па још толико. И у школи, почео да забављам друштво казујући их. Добар део матурске вечери сам цитирао „Чеговића” и освајао симпатије професора... И ето, од тада прође готово пола века, пролете као трен. 
Владан Гајовић, првак Драме Народног позоришта у Београду, иза себе има и те како богато уметничко искуство и овако се у разговору за „Политику” присећао својих глумачких почетака. Током дуге, плодне каријере удахнуо је сценски живот Егисту, Николи Луњевици, Буљубаши Живану, министру Јеврему Адоновићу, генералу Паулу Бадеру... Дистанцирани, одмерени Гајовић важи за омиљеног колегу у својој глумачкој бранши. У његову част недавно је на сцени „Раша Плаовић” матичног националног театра изведена представа „Херој нације” по тексту Ивана М. Лалића, у адаптацији и режији Милана Нешковића. Овом представом Никшићког позоришта у којој као гост Владан Гајовић тумачи главног јунака, Будимира Животића, отишао је у пензију. Но, како то у глумачком кругу бива, то је само један датум, јер Гајовића чекају већ нови сценски јунаци. 
– Никшићко позориште и људи из позоришта прво су ме изненадили када су ми 2023. године додели награду „Вељко Мандић” за допринос позоришном стваралаштву, а ја за њих до сада нисам ништа урадио, нисам ни одлазио у Никшић. Овом представом хтео сам да им се захвалим на томе и свему што раде за културу – каже саговорник.

У представи „Херој нације” тумачите оца породице који ради као кондуктер у градском превозу. Једног дана долази са посла и жена му саопштава да је управо видела на телевизији да је њен супруг убијен... Свака представа је на неки начин порука? Која је у овом вашем сценском случају?

Да ли утицај медија може и мора да буде толико велики, то име је одавно престало да буде спона између света оних који говоре и оних који слушају. Сада је то свет оних који режирају и намећу, оних који владају по сваку цену, чак и по цену сопствене самодеструкције. У том наметању и владању разара се заједница, а појединац остаје суочен са питањем: има ли смисла бити део такве заједнице, али и са надом да се личност спасава кроз спознају бесмисла и кроз жртву за другога.

Како доказати да сте живи, када вас медији „одјаве”? Односно, како је ова представа од комедије апсурда, како је жанровски првобитно одређена, прерасла у трагикомедију?

„Херој нације” није само комедија апсурда, то је пре свега породична драма где генерацијске разлике генеришу и заплет, и расплет, и тужан и упозоравајући крај. Заправо, „Херој нације” је по свом карактеру драма, управо нашег доба, или боље рећи нашег тренутка. Сви ћемо на крају постати глумци у глобалном ријалитију, а мислим да већ јесмо.

У представи има и суза и смеха, и дубоких емоција и симболике, апсурда... Зашто се оваква литература увек игра на „високим температурама”? 
Највеће богатство овог Лалићевог текста и ове представе јесте у томе што се човек отргне од бесмисла за победничком жељом и љубављу коју ни смрт не може да прекине.

Огњиште модерног доба је телевизор. Преплављени медијима и друштвеним мрежама, све се више отуђујемо и постајемо друштво без емпатије. Колико је и да ли је манипулација обележје овог времена? Зашто је реч друштво постала далека и велика? Како живети са другима?

Временом појам огњишта постаје један од најважнијих симбола у људској култури, којим се показује и чува идентитет, као и постојање заједнице уопште. Огњиште модерног доба је телевизор. Сав намештај нам је усмерен према њему. Више од пола века окупљамо се око њега и утврђујемо идентитет своје породице кроз једносмерну комуникацију са тим магичним екраном. Међутим, шта се догађа када комуникација постане двосмерна, има ли уопште комуникације, има ли дијалога...? Нема. Огњиште, заправо, телевизор постаје узрок распада једне породице. Преплављени медијима и друштвеним мрежама све више се отуђујемо и постајемо друштво без емпатије. Реч друштво постала је велика и далека. Од друштва смо се одродили, остала је још породица. А када чланови породице изгубе емпатију једни према другима, да ли је то коначан крај породице као јединке друштва...?

Ваш Будимир Животић зна и да заплаче на сцени. Ипак, друштво нас је увек учило да су мушкарци јачи пол. Да ли верујете мушкарцу када заплаче? Да ли су његове сузе искреније?

Породица је одувек била уточиште од свега што нам се догађа или што нам се сервира. Ту проналазимо утеху, љубав, загрљај. Ту се не стидимо сопствених суза. Песник каже: Пустио сузу, мушку најтежу, пустио са њом и душу, душу рањену... Сунце сутра може изаћи, али и не мора... Јуче и сутра могу бити, а баш и не морају... Мушка суза је она која се не брише, она која брутално копа бразду по лицу, она која увек нестане пре него ли доспе у видокруг туђих очију. Пре су биле скривене, о којима се никада није причало, биле су недопустиве и у најтежим моментима. Код нас влада мишљење да су они који показују своје емоције слабићи. Нико не воли да га други виде повређеног. Када мушкарац плаче, готово никада се не доводи у сумњу искреност његових емоција. Он је сузама већ изневерио себе. Подразумева се да је за то морао да има довољно снажан разлог. Сузе које изазивају симпатију, саосећања и солидарност су мушке сузе. Сузе мога јунака Будимира Животића у „Хероју нације”.