Не помаже ни Кисинџер

Анализа вести
Џорџ Буш је љут, а Манмохан Синг резигниран. Разлог је исти: индијско-амерички нуклеарни споразум, темељац нових стратешких односа Делхија и Вашингтона, пред колапсом је због опозиције комуниста и коалиционе математике. Има, додуше, још извесних нада да се може спасти, али оно што је у том погледу вероватно није и реално.
Реч је о споразуму чији је оквир помпезно објављен још у августу 2005, као "један од најзначајнијих и најпозитивнијих догађаја у међународној политици" (речи америчког државног подсекретара Николаса Бернса). Он је Индији, после 33-годишњих санкција, уведених 1974. због пробе атомске бомбе, требало да омогући приступ нуклеарном гориву и технологијама за цивилну примену атомске енергије, а да је при том не обавеже да потпише Уговор о неширењу (НПТ), што практично значи да може да настави војни нуклеарни програм, чије су амбиције оснажене после друге експлозије сопствене Н-бомбе 1998.

За Америку, која је овим поводом критикована да је исувише попустила и компромитовала глобалне норме неширења нуклеарних технологија, ово је дугорочна инвестиција у Азији, где би повезивање са Индијом, која јој није била баш најбољи пријатељ током хладног рата, обезбедило значајну регионалну противтежу Кини. Уз то, споразум би и широм отворио врата индијског тржишта за испоруке америчке технологије, пошто Индија планира да до 2020. изгради још 40.000 мегавата нових капацитета атомске струје. То значи да би два гиганта са америчког тла, Џенерал електрик и Вестингхаус (данас део јапанске Тошибе), добила велике послове.

Стратешка блискост би подразумевала и да америчком војноиндустријском комплексу припадне део импресивног колача индијске војне модернизације, за коју ће бити потрошено 30 милијарди долара.

"То је частан споразум, добар за Индију и за свет", тврди премијер Манмохан Синг, који је био принуђен да пре две недеље, 15. октобра, председника Буша телефоном обавести да је даљи рад на овом пакту – потписивање уговора са групом нуклеарних снабдевача (НСГ) о испорукама горива и Међународном агенцијом за атомску енергију (ИАЕА) о режиму надзора – обустављен, због унутрашњих политичких прилика.

Историјском споразуму испречила се – коалициона рачуница. Конгресна странка чији је лидер Соња Ганди, са савезницима у Уједињеној прогресивној алијанси (УПА), у парламенту са 545 места има само 225 посланика. Већину јој, споља, обезбеђује 59 посланика четири индијске комунистичке партије, међу којима је главна КП марксиста са 43 парламентарца.

Марксисти, који су на власти у две од 28 индијских савезних држава, Америку, кроз призму своје идеологије и историје, виде као хегемона и реметилачку силу у свету. Због тога тврде да би нуклеарни споразум ограничио "стратешки суверенитет" Индије и онемогућио јој да води независну спољну политику. "Ми не желимо да будемо други Јапан, то није у нашем интересу", каже Пракаш Карат, генерални секретар КПМ.

Марксисти су запретили "озбиљним консеквенцама" ако влада одржи иједан састанак са ИАЕА или НСГ. Те консеквенце би биле ускраћивање парламентарне подршке и превремени избори (редовни доспевају тек у мају 2009), за које Конгрес очигледно није спреман.

Следећи покушај убеђивања марксиста заказан је за 15. новембар. Из Беле куће у Делхи је у међувремену послато неколико емисара, у настојањима да партнере убеде да некако испослују финализирање споразума. За то је дат рок до краја године, с обзиром на то да овако деликатно питање у изборној години није упутно износити пред Конгрес.

У Делхију је ових дана, незванично, и бивши државни секретар Хенри Кисинџер. У ваљаност споразума он је убеђивао лидера главне опозиционе Баратија Џаната партије, која је такође против пакта у његовој садашњој форми. По свему судећи, није га убедио.

Марксисти, чији су кадрови у важној савезној држави Западни Бенгал на изборима побеђивали седам пута у последњих 30 година и који тамо позивају амерички капитал, кажу да неће одустати од свог принципијелног противљења чвршћем повезивању Индије и Америке. Са друге стране стижу пак упозорења да ако нуклеарни пакт пропадне, нема никаквих шанси да га обнови нека будућа америчка администрација. Заговорницима споразума зато остаје само танка нада да је он само у политичком фрижидеру, одакле може брзо да се извади и подгреје, што не би био случај ако је већ у замрзивачу.