Унука Добрице Ерића испунила завет свога деде

Милена Ерић Пантелић (28) мајка је шесторо малишана, а њен животни сан је да своју породицу скући на једном месту, под својим кровом. Вук (10) и Алекса (9) су рођени у Београду. Павле (8), Димитрије (5), Искра (3) и Лука (1) у Горњем Милановцу. Од када знају за себе, одрастају у туђим домовима. Њихов отац Игор (33) већ неколико година живи и ради у Француској, обезбеђујући егзистенцију за све чланове своје породице. Чврсто решени да се скуће у родном граду, Милена је протеклих месеци посетила све банке како би сазнала услове за добијење стамбеног кредита. Вест да ће од марта моћи да добије кредит са минималним учешћем вратила јој је наду да ће њен сан бити остварен. Како каже, да коначно окупи своју расуту породицу.

Смех и раздрагани гласови малишана репортера „Политике” су пресрели још на другом спрату, од укупно пет, колико има зграда на Кеју косовских божура, тик уз Деспотовицу. Изнајмљени стан од око 80 квадрата, на четвртом спрату, више личи на добро опремљену дечју играоницу, са справама за спорт и забаву, у чијим угловима су још смештени и кухиња, учионица, спаваоница...

– Мере које је предложио председник Вучић су једини начин да купимо некретнину, другачије не бисмо могли, јер банке тренутно траже од 25.000 до 30.000 евра за учешће. Улог од неколико хиљада евра за нас неће бити превелики удар на кућни буџет, те верујем да ће нам нека од банака одобрити позајмицу по новим пропозицијама. Ако се окућимо у родном граду, то значи да ће се Игор вратити из иностранства и наставићемо да заједно остварујемо заједнички животни сан, да у срећи и слози гајимо нашу дечицу – прича Милена, коју малишани сваки час нешто запиткују, борећи се у ствари за место у њеном крилу.

Младалачку љубав из средње школе Милена, иначе унука песника Добрице Ерића, и Игор крунисали су браком још док је она била матуранткиња Средње техничке школе у Горњем Милановцу.

– На матури сам носила трудничку хаљину. Прославили смо венчање, а након тога се у нашој фамилији славило и певало сваке године, што због рођења нових чланова, што због рођендана старим. Тиме сам испунила аманет који ми је деда оставио, да се удам или „оженим” и имам што више дечице – прича кроз широк осмех Милена. Наиме, он је своју потоњу жељу унуци додатно овековечио у виду посвете коју је својеручно 2013. године исписао поклањајући јој примерак своје књиге „Бројанице из Грачанице”.

Малишани сваки час својим присуством мајку опомињу да се она случајно не заприча те заборави на њихове поподневне обавезе. Алекса има рођендан, а Вук термин за тренинг. Ако се нађе простора, остатак дружине би на базен или напоље с осталом децом. Одгајати шесторо деце, Милена каже, није нимало лако, али тврди да ниједном није зажалила.

– Последњих десет година није било лако. Када смо се узели, најпре смо две године живели у Београду, Вук и Алекса су тамо и рођени, али нама се велики град није учинио као идеално место за одрастање деце, зато смо се вратили у Горњи Милановац. Сваки њихов осмех, загрљај, успех у школи, гледати их како расту, вредни су труда. Једини проблем је што супруг последње три године није са нама. Одвојеност је цена комфора који сви уживамо – прича Милена додајући да не зна шта би да није њених и супругових родитеља и родбине који прискоче у помоћ увек када затреба.

– Радни дан ми почиње у шест ујутро, следи умивање и облачење за школу. Вук, Алекса и Павле то обављају сами. За то време ја облачим Димитрија, који иде у вртић, а потом одевам и Искру и Луку, који у обданиште не иду, али их возим са собом јер, наравно, у стану не могу да остану сами. Надам се да ово неће читати саобраћајци у Горњем Милановцу, јер ја њих све шесторо возим најпре до ОШ „Момчило Настасијевић”, где тројицу остављам, а потом и Димитрија у вртић. Када то обавимо, враћамо се у стан да најмлађима припремам доручак. Следи спремање ручка за тај дан, па у истом саставу понављам круг, само у супротном смеру – каже кроз осмех Милена додајући да у овом граду месецима безуспешно покушава да двоје најмлађих упише у вртић.

– То је прилично комична ситуација у вези са уписом. Из вртића ми траже потврду да сам у радном односу, а мени је смештај деце у обданиште предуслов да тражим посао којег у Горњем Милановцу има, сваки час се појављују огласи, чак и у мојој струци. Јасно је зашто не могу да конкуришем. Са две српске плате, супруг и ја бисмо комотно отплаћивали рату стамбеног кредита – каже Милена не кријући да је већ нашла некретнину. Иако су њихове садашње комшије пуне разумевања и емпатије, каже да ће ипак бити спокојнија у своја четири зида.

– Селили смо се шест пута, станодавци већином немају разумевања за вишечлане породице с децом. Док смо тражили станове, често су нам спуштали слушалицу када чују број деце. Често за пса није био проблем, али за децу јесте. Трудим се да деца не праве буку и не галаме, али са четвртог спрата често допире њихов смех, граја и песма које не намеравам да спутавам – објашњава Милена, која је садашњим комшијама захвална на разумевању и подршци. Њене малишане по имену а пре свега по добру и лепим речима знају готово све комшије у згради. Зато су и одлучили да у њој остану.

Без обзира на исход моје борбе, ми ћемо се као породица свакако окупити, јер желим да децу гајим са супругом. Волела бих да останемо у Србији – закључује Милена.

Нико није наследио песнички дар

„Мојој унуци Милени са жељом да се уда или ’ожени’ чим заврши школу и да изроди чопор дечице која ће да расту и играју се уз прадедине књиге. Срећно”, написао је песник Добрица Ерић завет на корицама дарујући јој збирку песама 5. златокласа 2013. године. Милена каже да у Ерићима из Доње Црнуће нико није наследио песнички дар. Добрица има троје деце, ћерку Светлану и синове Добривоја и Драгишу, чија је она ћерка. Сви песникови наследници у „другом колену” немају заједно потомака колико их је родила унука Милена.

Орфеј из Шумадије је својевремено казао: „Само када пишем и говорим деци и за децу, трудим се да то буде другачије, говорим им с надом и вером да ће они учинити нешто велико и добро.” Велико и добро као Милена и Игор.