Последњи трилер Џина Хекмана

У некој познатој калифорнијској школи глуме, у нека давна времена, Џину Хекману су прорекли да од њега никада неће бити глумац. Његовом најбољем ортаку Дастину Хофману рекли су исто то. Двојица младића, проглашених за глумачке побачаје, позвала су трећег пријатеља који је пропао на свакој аудицији у коју је завирио. Звао се Роберт Дувал. Унајмили су заједнички стан и заклели се да ће упасти у Холивуд као осветници у прљави салон и постати нови шерифи.

И постали су. Иако су сва тројица поприлично ружни, као антиподови Роберту Редфорду, Ворену Битију, Роберту де Ниру или Ал Пачину. Али Џин Хекман се издвајао као спона између златног доба Холивуда, трамваја званог жеља, бунтовништва без разлога и раног рокенрола, са мрачним Холивудом који је почео да се рађа седамдесетих година.

Да, Џин Хекман је дефинитивно последњи глумац који долази из тог златног доба америчког филма, а парадокс је да му никада није припадао. Иако је Хекманов успон уследио са експлозијом новог таласа холивудских редитеља и филмске револуције седамдесетих, Хекман је од почетка своје каријере био изузетно сличан глумцима из старих, добрих времена, стварајући ликове који су у себи носили дубоку људску комплексност. Хекманове улоге у филмовима, као што су „Француска веза”, „Мисисипи у пламену”, „Прислушкивање” или „Неопроштено”, преносе обележја класичног приступа глуми Џона Вејна, Хемфрија Богарта, Џејсма Кегнија, Марлона Бранда или Карла Малдена, које је Хекман пренео у еруптивне, жестоке и комплексне филмове седамдесетих. То је Хекман желео да каже: „Зар није све прохујало са вихором?”

Многи су зато с правом помислили да је Хекман умро онога тренутка када је престао да снима. Било је то пре пре 20 и кусур година. Двојица пријатеља рекла су ми да су сигурна да је Хекман отишао на онај свет пре двадесетак година и да то портали извлаче старе вести, како би прикупили нове кликове. Били су потпуно у праву. Хекман нигде то није објавио, иако је, престајући да снима, постао одавно мртав. За моје пријатеље бесмртан! Иако је живео повучено у Новом Мексику. Они који су знали да још дише, чекали су да се појави макар још једном на филмском платну и потврди постојање једне од највећих глумачких легенди светског филма.

Могао је свет да се преврне наопачке у четвртак 27. фебруара, могли су да се негде сретну Трамп и Путин, могли су да студенти и Вучић заједно марширају до Ниша, али је вест о смрти Џина Хекмана била много више од вести дана. Не само због начина на који је пронађено његово тело и леш његове супруге, у очигледно бизарним околностима о којима ће, једном, бити снимљен филм. Одлазак Џина Хекмана је потврда да је свет, онакав каквог смо га познавали, заувек отишао са њим. Збогом, Џине!

Његов стас, импозантно доба старог, доброг Холивуда које је већ замакло иза угла, учинили су га прикладним за улоге које више нису подразумевале хероје, него људе у свом „последњем часу”. И као такав, Хекман је изнова редефинисао себе.

Можда није био најмлађи, најлепши, нити најсвестранији. Али оно што му се не може одузети је снага и тежина коју носи сваки његов поглед. Кад је био на екрану, могао је да вас убеди у готово све – у своје слабости, своје обмане, своје параноје и недоумице. Његов поглед је био више од саме мимике, био је то његов позив да пратимо филмске ликове које је стварао, али и позив да анализирамо оно много важније, скривено дубоко у нашој подвести које је у мрачним биоскопским салама износио на површину глумац рођен 30. јануара у Сан Бернандину, граду у Калифорнији. Тамо, где се још увек организују ноћне шетње по пуном месецу са локалним водичем за 70 долара, кроз бескрајне пределе пустиње, корачао је некада дечак, сањајући да ће једнога дана, опасан револвером, владати том облашћу.

И завладао је, у мрачном и опчињавајућем вестерну „Неопроштено”, који је режирао Клинт Иствуд, окупљајући око себе Хекмана и Моргана Фримена, на основу сценарија који је ишао од руке до руке око три деценије, да би га зграбио Иствуд, како би се коначно обрачунао са сопственим митом.

Хекманов лик је, као шеф малог насеља, оличење тог насилног света – закон је његова интерпретација, а правда му је само лош алиби за очување власти.

Хекманов Литл Бил није само брутални тип – он је, за разлику од многих других зликоваца у вестернима, људски сложен, чак и трагикомичан. Његова манипулативност, која је често заснована на његовој способности да пожели правду, балансира између тога да буде страшан и – у одређеној мери – карикатурално смешан. Он није хладан и недоступан, већ је ситни владар месташца са готово патетичном потребом за признањем сопствене моћи. У томе је мајсторија Хекманове глуме. Дубоко у себи је беспомоћан, у сталној је потрази за признањима и потврдом, а дочаран је кроз саркастичне опаске, исцрпљујући поглед и готово болну жељу да буде препознат као највећи од највећих.

Узгред, Џин је дуго одбијао ову улогу, да би на крају пристао. Клинт Иствуд је стари холивудски момак чија се понуда не одбија. Хекман је добио оскара за споредну мушку улогу. Његов пустињски сан из детинства је остварен.

Није био само окрутни, хладни лидер, он је постао архетип бруталне унутрашње потраге за сопственим идентитетом у борби у којој се не бирају средства. На крају, било је јасно да су сви ти ликови које је тумачио, попут оних митских у „Прислушкивању” и „Мисисипију у пламену”, постали много више од саме приче коју носе.

Детектив Дојл је ходао као њихова претходница. Хекман је у култном филму „Француска веза” (1971) оставио неизбрисив траг у историји америчког филма, заједно са „Булитом” и „Прљавим Харијем”, као најава полицијских филмова почетком седамдесетих, који су створили Стив Мек Квин, Џин Хекман и Клинт Иствуд.

Хекман је у „Француској вези” неуротични њујоршки инспектор, истовремено људски и суров, интелигентан и импулсиван, што га чини савршеним приказом онога што је филм желео да пренесе: бруталност света криминала у епској визији класног раслојавања Америке и њеног епицентра, Њујорка, која као да наговештава деценије које су надолазиле. Да, данас гледате тај филм.

Као и онај стварни, снимљен пре 54 године. Филм, наиме, нема хепиенд, већ је крај застрашујуће бруталан. И само је Џин Хекман могао да одигра грубог и неспретног детектива. Није елегантан, није политички коректан, а није ни нарочито симпатичан. И то је оно што га чини тако стварним и тако незаборавним.
Он је представник ледене, окрутне стране закона, који је истовремено дубоко рањен, нарочито када се нађе сам са самим собом, пошто падне ноћ. Али када сване рујна зора, Дојл не показује емоције, али у сваком његовом покрету осећа се напетост. Његове акције, без обзира на то колико биле грубе, нису само резултат професионалног инстинкта – оне су плод борбе његових унутрашњих демона.

Иако је филм препун акције, јурњаве и напетости, Хекман је кључан за његово емоционално језгро. Његов Дојл превише је везан за своју мисију борбе против наркобизниса који је почео да цвета, да би се бавио питањима етике. Уосталом, коме је до морала, нека иде у цркву!

Ова дубока, сива зона, по којој Хекман плови, чини га једним од најсветлијих примера најантипатичнијих и истовремено најпожељнијих јунака тог и свих времена. Хекман, једноставно, не допушта да његов јунак постане добра особа. Као да племенитост у себи кроти попут дивљег мустанга, што га чини ближим стварном животу него што бисмо очекивали од једног инспектора њујоршке полиције. И много више него што бисмо очекивали од себе. У огледалу, уместо свога лица, видели бисмо, мамурни, Џина Хекмана. Добро јутро, стари друже!

У чувеној сцени јурњаве аутомобила, која је постала иконична, Џин чини све да је претвори у потеру за сопственом прошлошћу, за сопственим осећањима, са сопственом жељом да докаже да није само она слика која корача прљавим улицама Бронкса. Он је проклети, жестоки пандур који толико чезне да га презиремо, потом разумемо, а онда заволимо.

„Француска веза” није само филм о борби против наркотика, то је филм о борби за опстанак у свету у којем ни закон, ни карактер, ни част нису довољни да останеш чист и неупрљан.

Такав је и крај. Апокалиптичка верзија света данашњег, који је симболички представио Дојлов параноични улазак у руинирану зграду Бруклина, станишту наркоса, ситних лопова и уличних пандурчина, која осликава реликвију изгубљене цивилизације.

У тој рушевини, нестао је заувек Џин Хекман.