Poslednji triler Džina Hekmana

U nekoj poznatoj kalifornijskoj školi glume, u neka davna vremena, Džinu Hekmanu su prorekli da od njega nikada neće biti glumac. Njegovom najboljem ortaku Dastinu Hofmanu rekli su isto to. Dvojica mladića, proglašenih za glumačke pobačaje, pozvala su trećeg prijatelja koji je propao na svakoj audiciji u koju je zavirio. Zvao se Robert Duval. Unajmili su zajednički stan i zakleli se da će upasti u Holivud kao osvetnici u prljavi salon i postati novi šerifi.

I postali su. Iako su sva trojica poprilično ružni, kao antipodovi Robertu Redfordu, Vorenu Bitiju, Robertu de Niru ili Al Pačinu. Ali Džin Hekman se izdvajao kao spona između zlatnog doba Holivuda, tramvaja zvanog želja, buntovništva bez razloga i ranog rokenrola, sa mračnim Holivudom koji je počeo da se rađa sedamdesetih godina.

Da, Džin Hekman je definitivno poslednji glumac koji dolazi iz tog zlatnog doba američkog filma, a paradoks je da mu nikada nije pripadao. Iako je Hekmanov uspon usledio sa eksplozijom novog talasa holivudskih reditelja i filmske revolucije sedamdesetih, Hekman je od početka svoje karijere bio izuzetno sličan glumcima iz starih, dobrih vremena, stvarajući likove koji su u sebi nosili duboku ljudsku kompleksnost. Hekmanove uloge u filmovima, kao što su „Francuska veza”, „Misisipi u plamenu”, „Prisluškivanje” ili „Neoprošteno”, prenose obeležja klasičnog pristupa glumi Džona Vejna, Hemfrija Bogarta, Džejsma Kegnija, Marlona Branda ili Karla Maldena, koje je Hekman preneo u eruptivne, žestoke i kompleksne filmove sedamdesetih. To je Hekman želeo da kaže: „Zar nije sve prohujalo sa vihorom?”

Mnogi su zato s pravom pomislili da je Hekman umro onoga trenutka kada je prestao da snima. Bilo je to pre pre 20 i kusur godina. Dvojica prijatelja rekla su mi da su sigurna da je Hekman otišao na onaj svet pre dvadesetak godina i da to portali izvlače stare vesti, kako bi prikupili nove klikove. Bili su potpuno u pravu. Hekman nigde to nije objavio, iako je, prestajući da snima, postao odavno mrtav. Za moje prijatelje besmrtan! Iako je živeo povučeno u Novom Meksiku. Oni koji su znali da još diše, čekali su da se pojavi makar još jednom na filmskom platnu i potvrdi postojanje jedne od najvećih glumačkih legendi svetskog filma.

Mogao je svet da se prevrne naopačke u četvrtak 27. februara, mogli su da se negde sretnu Tramp i Putin, mogli su da studenti i Vučić zajedno marširaju do Niša, ali je vest o smrti Džina Hekmana bila mnogo više od vesti dana. Ne samo zbog načina na koji je pronađeno njegovo telo i leš njegove supruge, u očigledno bizarnim okolnostima o kojima će, jednom, biti snimljen film. Odlazak Džina Hekmana je potvrda da je svet, onakav kakvog smo ga poznavali, zauvek otišao sa njim. Zbogom, Džine!

Njegov stas, impozantno doba starog, dobrog Holivuda koje je već zamaklo iza ugla, učinili su ga prikladnim za uloge koje više nisu podrazumevale heroje, nego ljude u svom „poslednjem času”. I kao takav, Hekman je iznova redefinisao sebe.

Možda nije bio najmlađi, najlepši, niti najsvestraniji. Ali ono što mu se ne može oduzeti je snaga i težina koju nosi svaki njegov pogled. Kad je bio na ekranu, mogao je da vas ubedi u gotovo sve – u svoje slabosti, svoje obmane, svoje paranoje i nedoumice. Njegov pogled je bio više od same mimike, bio je to njegov poziv da pratimo filmske likove koje je stvarao, ali i poziv da analiziramo ono mnogo važnije, skriveno duboko u našoj podvesti koje je u mračnim bioskopskim salama iznosio na površinu glumac rođen 30. januara u San Bernandinu, gradu u Kaliforniji. Tamo, gde se još uvek organizuju noćne šetnje po punom mesecu sa lokalnim vodičem za 70 dolara, kroz beskrajne predele pustinje, koračao je nekada dečak, sanjajući da će jednoga dana, opasan revolverom, vladati tom oblašću.

I zavladao je, u mračnom i opčinjavajućem vesternu „Neoprošteno”, koji je režirao Klint Istvud, okupljajući oko sebe Hekmana i Morgana Frimena, na osnovu scenarija koji je išao od ruke do ruke oko tri decenije, da bi ga zgrabio Istvud, kako bi se konačno obračunao sa sopstvenim mitom.

Hekmanov lik je, kao šef malog naselja, oličenje tog nasilnog sveta – zakon je njegova interpretacija, a pravda mu je samo loš alibi za očuvanje vlasti.

Hekmanov Litl Bil nije samo brutalni tip – on je, za razliku od mnogih drugih zlikovaca u vesternima, ljudski složen, čak i tragikomičan. Njegova manipulativnost, koja je često zasnovana na njegovoj sposobnosti da poželi pravdu, balansira između toga da bude strašan i – u određenoj meri – karikaturalno smešan. On nije hladan i nedostupan, već je sitni vladar mestašca sa gotovo patetičnom potrebom za priznanjem sopstvene moći. U tome je majstorija Hekmanove glume. Duboko u sebi je bespomoćan, u stalnoj je potrazi za priznanjima i potvrdom, a dočaran je kroz sarkastične opaske, iscrpljujući pogled i gotovo bolnu želju da bude prepoznat kao najveći od najvećih.

Uzgred, Džin je dugo odbijao ovu ulogu, da bi na kraju pristao. Klint Istvud je stari holivudski momak čija se ponuda ne odbija. Hekman je dobio oskara za sporednu mušku ulogu. Njegov pustinjski san iz detinstva je ostvaren.

Nije bio samo okrutni, hladni lider, on je postao arhetip brutalne unutrašnje potrage za sopstvenim identitetom u borbi u kojoj se ne biraju sredstva. Na kraju, bilo je jasno da su svi ti likovi koje je tumačio, poput onih mitskih u „Prisluškivanju” i „Misisipiju u plamenu”, postali mnogo više od same priče koju nose.

Detektiv Dojl je hodao kao njihova prethodnica. Hekman je u kultnom filmu „Francuska veza” (1971) ostavio neizbrisiv trag u istoriji američkog filma, zajedno sa „Bulitom” i „Prljavim Harijem”, kao najava policijskih filmova početkom sedamdesetih, koji su stvorili Stiv Mek Kvin, Džin Hekman i Klint Istvud.

Hekman je u „Francuskoj vezi” neurotični njujorški inspektor, istovremeno ljudski i surov, inteligentan i impulsivan, što ga čini savršenim prikazom onoga što je film želeo da prenese: brutalnost sveta kriminala u epskoj viziji klasnog raslojavanja Amerike i njenog epicentra, Njujorka, koja kao da nagoveštava decenije koje su nadolazile. Da, danas gledate taj film.

Kao i onaj stvarni, snimljen pre 54 godine. Film, naime, nema hepiend, već je kraj zastrašujuće brutalan. I samo je Džin Hekman mogao da odigra grubog i nespretnog detektiva. Nije elegantan, nije politički korektan, a nije ni naročito simpatičan. I to je ono što ga čini tako stvarnim i tako nezaboravnim.
On je predstavnik ledene, okrutne strane zakona, koji je istovremeno duboko ranjen, naročito kada se nađe sam sa samim sobom, pošto padne noć. Ali kada svane rujna zora, Dojl ne pokazuje emocije, ali u svakom njegovom pokretu oseća se napetost. Njegove akcije, bez obzira na to koliko bile grube, nisu samo rezultat profesionalnog instinkta – one su plod borbe njegovih unutrašnjih demona.

Iako je film prepun akcije, jurnjave i napetosti, Hekman je ključan za njegovo emocionalno jezgro. Njegov Dojl previše je vezan za svoju misiju borbe protiv narkobiznisa koji je počeo da cveta, da bi se bavio pitanjima etike. Uostalom, kome je do morala, neka ide u crkvu!

Ova duboka, siva zona, po kojoj Hekman plovi, čini ga jednim od najsvetlijih primera najantipatičnijih i istovremeno najpoželjnijih junaka tog i svih vremena. Hekman, jednostavno, ne dopušta da njegov junak postane dobra osoba. Kao da plemenitost u sebi kroti poput divljeg mustanga, što ga čini bližim stvarnom životu nego što bismo očekivali od jednog inspektora njujorške policije. I mnogo više nego što bismo očekivali od sebe. U ogledalu, umesto svoga lica, videli bismo, mamurni, Džina Hekmana. Dobro jutro, stari druže!

U čuvenoj sceni jurnjave automobila, koja je postala ikonična, Džin čini sve da je pretvori u poteru za sopstvenom prošlošću, za sopstvenim osećanjima, sa sopstvenom željom da dokaže da nije samo ona slika koja korača prljavim ulicama Bronksa. On je prokleti, žestoki pandur koji toliko čezne da ga preziremo, potom razumemo, a onda zavolimo.

„Francuska veza” nije samo film o borbi protiv narkotika, to je film o borbi za opstanak u svetu u kojem ni zakon, ni karakter, ni čast nisu dovoljni da ostaneš čist i neuprljan.

Takav je i kraj. Apokaliptička verzija sveta današnjeg, koji je simbolički predstavio Dojlov paranoični ulazak u ruiniranu zgradu Bruklina, staništu narkosa, sitnih lopova i uličnih pandurčina, koja oslikava relikviju izgubljene civilizacije.

U toj ruševini, nestao je zauvek Džin Hekman.