Вануставна БиХ

Милорад Додик

Општи оквирни споразум за мир у БиХ, познатији као Дејтонски споразум, и његових 11 анекса, уз Повељу Уједињених нација и Хелсиншку повељу Конференције о европској безбедности и сарадњи из 1975, један је од најважнијих докумената међународног права насталих након Другог светског рата. Релативно кратак, детаљно је разрађен у бројним анексима које су потписале тадашња „Република Босна и Херцеговина”, Република Српска и Федерација БиХ као државе саставнице дејтонске „Босне и Херцеговине”, како је сада њен званични дејтонски назив. На тај уговор, рачунајући ту и анексе као његов саставни део, примењује се Бечка конвенција о праву међународних уговора.

Приоритет међународног права потврђује и Уставни суд БиХ у Одлуци 5/98 у којој, између осталог, наводи: „За разлику од Устава многих других земаља, Устав БиХ у Анексу 4. Дејтонског споразума је саставни део међународног споразума. Стога се члан 31. Бечке конвенције о уговорном праву – која утемељује општи принцип међународног права, а ти принципи су према члану 3. 3. (б) Устава БиХ „саставни део правног поретка Босне и Херцеговине и ентитета” мора примењивати у тумачењу свих његових одредби, укључујући и Устав БиХ.” Венецијанска комисија Савета Европе, потврђујући исти став, констатовала је да „Општи оквирни споразум садржи само 11 чланова, док су суштинске обавезе садржане у анексима: стога је јасно, према мишљењу комисије, да је намера страна Општег оквирног споразума била да он буде само оквирни споразум, док би анекси уређивали његову суштину”.

Анекс 4. Дејтонског споразума, који је, дакле, Устав БиХ, чланом 12. је регулисао: „Овај Устав ступа на снагу потписивањем Општег оквирног споразума као уставни акт који замењује и ставља ван снаге Устав Републике Босне и Херцеговине.” Дакле, од 14. децембра 1995. године и формално је престало постојање „Републике БиХ”, па су само два ентитета преостала као уговорне стране Анекса 4. Дејтонског споразума. То потврђују и бројна мишљења бошњачких професора и правника. Тако професор Касим Трнка, члан делегације „Републике БиХ” у Дејтону, пише: „Будући да је Устав наметнут међународним уговором, до промене уставног уређења није дошло у складу са ревизијским поступком прописаним претходним легалним и легитимним Уставом Републике БиХ, па се може говорити о уставном дисконтинуитету.” Зато је Република Српска као једна од две уговорне стране Анекса 4. послала позив државним органима Федерације БиХ – председнику и заменицима, као и премијеру и заменицима, за разговор о примени Устава БиХ, о аномалијама насталим противправним деловањем високих представника и других структура. Одбили су, и није то први пут.

Дејтонским споразумом Републици Српској је потврђена државност која јој је умањена само за део надлежности, њих десет, које је пренела „Босни и Херцеговини”. Зато по важећем и непромењеном Уставу БиХ Република Српска као ентитет и даље има надлежност за целокупно правосуђе (осим Уставног Суда БиХ), за целокупне финансије и све порезе, пограничну службу, све полицијске послове, за одбрану и војску, за обавештајно-безбедносне послове, као и многе друге које су јој неуставно отете наметањима, пријетњама, подвалама и преварама.

Чак и оне надлежности отете наметањима закона од стране високих представника, као што су закони о Суду и Тужилаштву БиХ, нису могле бити потврђене у Парламентарној скупштини на нивоу БиХ, јер високи представници по њеном пословнику нису могли бити „предлагачи”, па су ти и други наметнути закони ништавни или бар одавно неважећи.

Дакле, Република Српска није у Дејтону добила аутономију, јер је није имала од кога добити, већ је потврдила своју државност. То је потврдио и сам Ричард Холбрук, кога зову творцем Дејтонског споразума, говорећи: „Постоје два ентитета и само можемо правити концепт Устава БиХ извлачећи из два ентитета онај садржај који ће омогућити да се сачува држава, да колико-толико буде функционална и стабилна.” Зато је кључна одредба Устава БиХ, члан 3. 3. а): „Све владине функције и овлашћења које у овом Уставу нису изричито додељене институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима.” Пошто су Анекс 4. писали амерички правници, ово је скоро дословно преписан текст амандмана 10. Устава САД који гласи: „Права која нису овим Уставом дата Сједињеним Државама, нити су ускраћена државама (напомена: чланицама), остављена су свакој појединој држави или народу.” Овај амандман је настао из „Федералистичких списа” које су писали Александар Хамилтон и Џејмс Медисон: „Права која Устав даје централној влади (нивоу САД) су ограничена и тачно дефинисана, док су права суверених држава (њих 50 које чине САД) велика и неограничена.”

И није то једино што је написано по угледу на амерички Устав. Због насртаја на имовину Републике Српске, важно је напоменути како је то решено у Америчком Уставу. Чланом 1. Устава САД дато је овлашћење Конгресу САД „да врши искључиву законодавну власт у сваком погледу над дистриктом који уступањем од стране појединих држава и прихватањем од стране Конгреса може постати седиште владе Сједињених Држава, (напомена: Дистрикт Вашингтон) као и да врши исту такву власт над местима купљеним на основу сагласности законодавног тела државе у којој се та места налазе”. Зато је Устав БиХ одредио да само ентитети имају право на имовину на својим територијама, 49% Република Српска и 51% Федерација БиХ.

Још једну изузетно важну одредбу Устава БиХ – члан 5. 5. требало би читати сваки дан у Сарајеву: „Ниједан ентитет не сме претити или користити силу против другог ентитета, а оружане снаге једног ентитета ни под којим околностима не смеју улазити или се задржавати на подручју другог ентитета без сагласности владе овог другог ентитета и Председништва Босне и Херцеговине. Све оружане снаге у Босни и Херцеговини ће деловати у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине.” Ово исто пише и у Анексу 1 А – „Споразум о војним аспектима мировног решења”. Дупло је увезано.

Зато су све оне уставне надлежности које по Уставу БиХ припадају ентитетима, а које су по било ком основу пренесене на ниво БиХ, само привремене, јер су вануставне. Ово се посебно односи на неколико кључних надлежности.

Како професор Касим Трнка наводи: „Треба извршити неопходну конституализацију (поустављење) већ постигнутих реформи у области система одбране, правосудног система, система опорезивања, обавештајно-сигурносних служби и других важнијих питања која су уместо Уставом, уређена законима.” Дакле, закони нису у складу са Уставом БиХ, па их је потребно утрпати у Устав БиХ, па би тек тада постали уставни. Ради се о законима о индиректном опорезивању и увођењу ПДВ-а, законима о Суду БиХ и Тужилаштву БиХ, пограничној служби и граничној контроли, полицијским службеницима, агенцији за истраге и заштиту – СИПА; законима о одбрани и оружаним снагама БиХ, као и многим другим прописима.

Иако је Република Српска много пута до сада тражила и предлагала Федерацији БиХ као другој уговорној страни да се претресу и редефинишу неке од наведених надлежности, да се изнађу решења која су прихватљива и корисна за обе стране, као што су одбрана и оружане снаге, правосудна надлежност, два рачуна за ПДВ итд., није било одазива. Федерација БиХ, заправо политичко Сарајево, сматрали су да су све те отете надлежности недодирљиве, јер их је креирала и наметала тзв. „међународна заједница”. Неке од њих је потврђивао и Уставни суд БиХ прегласавањем српских и хрватских судија од стране два Бошњака и три странца. Колико је ту било бахатости, безобразлука и кршења Устава БиХ, сведочи и Недим Адемовић, функционер Уставног суда БиХ, који каже: „Уставноправно уређење не одговара формалном уставном тексту. Оно се интензивно развијало и мењало од Дејтона до данас, а уставни текст није пратио ове промене.” На питање: „Какве су могућности за промене Устава БиХ?”, Адемовић одговара: „Нажалост, нисам велики оптимиста. Ако процењујемо искуство из минулог периода, увиђамо да је уставноправни развој био искључиво последица међународног интервенционизма.” На питање: „Какву улогу има Уставни суд БиХ када је у питању развој уставноправног уређења?”, Адемовић одговара: „Уставни суд БиХ је једна од најуспешнијих институција и пројеката у БиХ. Уставни суд БиХ је дао легитимитет многим наметнутим законима, успостављао је баланс између суверенитета БиХ и међународне управе.”

После оваквог признања, сваки коментар о неуставности и противправности данашње антидејтонске БиХ је сувишан.

Такозвано државно правосуђе је прави црни бисер кршења не само Устава БиХ већ и Европске конвенције о људским правима и других бројних аката међународног права, који су саставни део Устава БиХ. Пример да Тужилаштво БиХ прогони посланике Народне скупштине је неправно насиље над Уставом БиХ: „Делегати и чланови неће се сматрати кривично или грађански одговорни за било које дело извршено у склопу њихових дужности у Парламентарној скупштини” и члан 73. Устава Републике Српске: „Посланици у Народној скупштини и чланови Већа народа неће бити кривично или грађански одговорни за било који поступак извршен у оквиру њихових дужности у Народној скупштини, односно Већу народа.”

Политички прогон против председника Републике Српске срамотним процесом пред Судом БиХ по оптужници Тужилаштва БиХ, јер је „донео указе о проглашењу закона које је донела Народна скупштина Републике Српске, чиме је не примењујући и не проводећи одлуке високог представника Кристијана Шмита, заједно са Милошем Лукићем као другоосумњиченим, починио кривично дело: НЕИЗВРШАВАЊЕ ОДЛУКА ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА ИЗ ЧЛАНА 203 А СТАВ 1. Кривичног закона БиХ”.

Оптужница ме теретила да сам тиме прекршио одлуку Кристијана Шмита, лажног високог представника у БиХ, који је то, наводно, прописао као кривично дело и одредио казну од шест месеци до пет година и забрану политичког деловања за период до 10 година.

Тај преварант никада није именован за високог представника по Анексу 10. Дејтонског споразума који је потписала и Република Српска и по коме су стране потписнице „затражиле постављање високог представника у складу са релевантним резолуцијама Савета безбедности УН како би помогао странама и њиховим напорима да мобилишу, те по потреби координишу активностима организација и агенција које су укључене у цивилне аспекте мировног решења”. Савет безбедности УН је својом Резолуцијом број 1031. од 15. децембра 1995. утврдио да: „Подржава успостављање високог представника на захтев страна који ће, у складу са Анексом 10. о цивилном спровођењу Мировног споразума, пратити спровођење Мировног споразума и мобилисати и, по потреби, усмеравати укључене цивилне организације и агенције и координисати њихове активности, и даје сагласност на именовање г. Карла Билта за високог представника.”

Сви други након Карла Билта именовани су по инерцији, али без захтева страна како то одређује Анекс 10. Ипак је то чињено резолуцијама Савета безбедности УН. За разлику од њих, за Кристијана Шмита је 21. маја 2021. на сајту ОХР-а издато непотписано саопштење: „Данас су у Сарајеву амбасадори земаља чланица Управног одбора Савета за провођење мира ПИК-а службено именовали Кристијана Шмита за следећег високог представника у Босни и Херцеговини, након што га је за то место кандидовала Немачка.” Ово нема никакве везе са Дејтонским споразумом и његовим Анексом 10, јер су само стране Анекса 10. могле кандидовати високог представника да би га потом потврдио Савет безбједности УН. Име Кристијана Шмита је било на дневном реду заседања Савета безбедности УН 22. јула 2021, али тамо није потврђено неовлашћено и необавезујуће „амбасадорско именовање”, јер је Шмит добио само два гласа и 13 уздржаних. Дакле, Кристијан Шмит по Анексу 10. није високи представник, па се он лажно представља. Поред Републике Српске, Кристијана Шмита као високог представника не признају ни Кина и Русија као сталне чланице Савета безбедности УН. Русија као један од потписника Дејтонског споразума, Кристијана Шмита сматра преварантом. Ја бих додао – и невероватним лажовом.

Али није Кристијан Шмит једини кривац за овај накарадни процес пред Судом БиХ у коме сам неправоснажно осуђен на годину дана затвора и забрану вршења политичких функција на шест година. Оптужницу је подигао тужилац Недим Ћосић, потврдила судија за претходни поступак Јасмина Дедовић Ћосић, први судија који је започео процес, па одустао био је Мирсад Стрика, други судија који је изрекао незакониту пресуду била је Сена Узуновић, сви Бошњаци-муслимани.

Кадија те тужи, кадија те суди. Али још горе што су ме тужили и судили по одлуци Кристијана Шмита, а не по Кривичном закону БиХ у коме по „Начелу законитости” пише: „Кривична дела и кривичноправне санкције прописују се само законом. Никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дело које, пре него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дело и за које законом није била прописана казна.

” Дакле, закон и само закон. А шта је урадио Кристијан Шмит, лажно се представљајући као високи представник? Није донео закон, већ ОДЛУКУ којом се доноси Закон о изменама и допунама Кривичног закона Босне и Херцеговине. Али Шмит није написао да то постаје саставни део Кривичног закона БиХ, већ је написао да „Закон који следи и који чини саставни део ове одлуке”.

Дакле, Шмитов такозвани „закон” из његове одлуке није ни постао део Кривичног закона БиХ, па ја, заједно са директором „Службеног гласника Републике Српске” Милошем Лукићем, нисам ни могао бити ни тужен, ни суђен, ни пресуђен на основу такве одлуке. Ко је онда крив за лакрдију и малтретирање ? Да ли је кривац само Шмит или су још већи кривци тужилац и судија који су тужили и судили по Шмитовој одлуци, а не по закону БиХ?