У животу ништа не може да буде инстант

У животу мораш да будеш оно што јеси и не смеш да се фолираш. Треба се окружити људима који размишљају позитивно и који те вуку горе. Никада нисам била љубоморна ни на кога, ни на оне који су више од мене урадили, ни на оне који имају бољи живот и више новца, истакла је Тијана Јевтић, новинарка Спортске редакције Радио-телевизије Србије, у „Политикином” подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар”.

Она је говорила, између осталог, и о томе шта је битно да би се остварио успех у свету медија, али и колико се и даље у спортском новинарству не признају жене на прави начин.

– Тешко је женама у спортском новинарству. То је мушки свет. Не прихватају те. Ја сам убеђена да данас половина њих и даље сматра да ми неко пише шта ћу да кажем. Чула сам да говоре: „Пишу јој све.” А ја сам толико много прошла програма и догађаја, не знам шта нисам радила…

Од детињства сам знала да ћу бити спортски новинар зато што је моја идеја увек у глави била да на свој начин могу гледаоцима да пренесем резултат неког дешавања. И даље верујем у то да је спорт једина здрава ствар која постоји у нашим животима и да је битна дисциплина и то што ћеш да научиш и шта је победа и шта је пораз, то је у ствари основа свега. Новинарство ти даје прилику да на свој аутентичан начин кажеш и донесеш неки догађај, неки резултат. Мени је рад на Трећем каналу био најбоља животна школа. То је животна школа не само у смислу новинарства него и одрастања. Ми који смо заједно радили буквално смо заједно живели, заједно расли, заједно учили посао и живели живот – истакла је Јевтићева.

Њен став је да ништа не може да буде инстант.

– Нема ништа инстант. Не постоји инстант живот, здравље инстант, нема љубави инстант, ништа не може инстант. За све мора да прође неки период да би се тачно наместиле ствари онако како треба. Имали смо неку емисију која jе трајала три минута, „Почетник”, на Трећем каналу, где је у два минута морао да се направи прилог о свим познатим личностима, али не само личностима него и појмовима. А иначе нисмо добијали хонораре. Сећам се како идем у Радио Београд, у архиву, јер тада није било интернета… Онда из архиве извлачим најбитније о људима и појмовима да се за два минута прочита текст у тој емисији. Мени је то из тадашње перспективе изгледало ужасно. Сада у ствари схватам да је то била одлична школа и шта сам све прошла. То нема цену – додала је гошћа нашег подкаста.

Десет година је провела радећи као хонорарац и чудно јој је што сада дођу људи на телевизију и кажу да су дошли „мало на праксу”. Па онда одмах траже неки хонорар. А онда питају докле ће бити хонорарци, јер раде већ три месеца.

– Ја не кажем да треба свако да прође мој пут. Али мора да се зна нешто. Ја сам желела да се бавим телевизијским новинарством, али ми никада сликање није било примарно, то је само део тог целог процеса. Данас су нека друга времена, млади новинари само желе да се сликају, и ја их питам – шта вама може донесе то сликање. Да прођеш улицом и да ти неко каже: „Супер си, леп си, паметан си.” Од тога се не живи. Мораш бити прво према себи коректан и рећи да радиш овај посао јер желиш да оставиш утисак и да на прави начин људи примете информације. А друга ствар је да треба схватити да се живи од плате. Ако ти немаш довољно за живот од те своје плате, па шта ти вреди сликање? Само ти је оптерећење кад прође време, оптерећење у смислу да ли си изашао на улицу без шминке, или си обуо патике и тренерку, а да неко каже: „Јој види каква је.” Ја никад нисам имала лоше искуство са коментарима људи на улици. Најдраже ми је било када ми је једна жена рекла како муж и она нису баш спортски типови, али да су Европско првенство у фудбалу и наше емисије пратили свако вече и да су се питали када је била последња емисија шта ће сада да раде када више нема фудбала. Не живим тако да размишљам да смо ми телевизијски новинари људима нешто посебно, али евидентно да јесмо. Људи те виде. Па ја сам и у неком тренутку ишла на неке Би-Би-Сијеве програме који су били у оквиру јавних сервиса. И нама су они тада објаснили да смо ми гости који свако вече улазе код грађана у кућу и они имају осећај да нас знају. Они имају утисак да смо ми њихови пријатељи, комшије које су ту свако вече и не треба бежати од тога. Треба бити природан и нормалан, то је најважније – додаје Јевтићева.

Новинаркама је тешко да ускладе посао и приватни живот ако немаш с друге стране разумевања, ако та друга страна не разуме твој посао… Јер онда си у огромном проблему.

– Или трпиш на послу или ти трпи породица, кућа, нема друге. Јер ми немамо класично радно време, празнике, викенде, дочеке нових година... И моја деца су научила да су викендом остали родитељи слободни, а ја баш викендом радим, али они то разумеју и живе с тим – наглашава Тијана Јевтић.

Она је говорила и о најтежем тренутку у животу, када јој је изненада преминуо супруг, који је био тренер пливачке репрезентације Омана.

– Преминуо је у сну. Сећам се да ми је неколико дана пре него што се то догодило само говорио да му је важно да будем срећна, задовољна. Он је замерао што ја радим овде, што се нисам одрекла посла и отишла да живимо у Оману, да деца иду у стране школе... А ја сам се некако држала свог посла јер је то нешто моје. Не због телевизије, због сликања, него зато што је то нешто моје. Приликом нашег последњег сусрета ми је замерио зато што се нервирам због глупости. Сада размишљам колико ја у ствари нисам ни уживала довољно колико је требало у тим тренуцима.

Волела бих да сада, за неке друге животне ствари, кажем себи: „Дај бре што се нервираш.” Требало би да по мишљењу неких људи будем једна јадна, напаћена жена. Мени је без везе и да помислим на то. А нико не зна како се заправо ја осећам после изненадне смрти супруга. Али ни не треба да знају. Шта ја имам од тога? Знају моји најближи, који су најбитнији. Моја мајка је некако највише ту страдала. Увек сам се на њу љутила и говорила да ме не разуме у вези с нечим. А она ми је говорила да ја не разумем како је то кад имаш дете и знаш да пати, а не можеш да му помогнеш, као и да је боље да не сазнам како је то у животу. Често ми је та њена реченица у глави, зато што то заиста јесте тако, јер она ме разуме. Коме би сада било драго да сам сваки дан тужна и да плачем? Прво, не бих чинила добро својој деци која су мени и у најгорим данима говорила да не плачем. И трудила сам се да никада пред њима не заплачем. Има тренутака када се осетим беспомоћном, па седнем и кажем: „Боже, шта сад треба да радим?” И од те муке што не знам шта треба да радим, заплачем, али моја деца то никад нису видела, као ни неки други људи. Али да је лако, није лако – додала је наша саговорница.

Она наглашава да је неколико дана пред смрт супруга све било некако чудно јер је инсистирао да одведе децу на Златибор јер морају да науче да скијају. И тог 5. фебруара 2021. године она је отишла тамо са децом и мајком…

– Вече пре тога супруг ми је рекао да је завршио са тренингом и да иде да спава, да се одмори јер је нешто уморан. То ми је било чудно, питала сам се зашто не иде на кафу… Уопште ме није питао да ли сам се спремила за одлазак на Златибор. Баш је био миран... Рекла сам му да ћемо се ујутру чути. Ту целу ноћ нисам могла да спавам, у стомаку ми је нешто клобучало… Улазила сам сто пута да видим у мобилном телефону да ли је онлајн. Знала сам да нешто није у реду када се није јавио… Звала сам га сигурно десет пута. Помислила сам да је преминуо… Само нисам знала шта се догодило и да ли сам могла да му помогнем – додала је Јевтићева.

Колико год је тешко, наша саговорница истиче да је морала да научи да живи даље како би децу извела на прави пут. Иако јој је тешко, и дан-данас је тешко…

Једина жена која је извештавала са неколико ОИ

Наша саговорница једина је жена спортски новинар из Србије која је извештавала са три највеће спортске смотре – олимпијских игара.

– Најважније је да радиш посао који волиш, од тога живиш, па нема боље од тога. Кренула сам од Олимпијских игара у Пекингу 2008. године, када сам имала 29 година. Олимпијске игре су круна каријере у нашем послу. Знам да људи мисле да када смо тамо можемо да обилазимо градове и уживамо. Али то није баш тако. На ОИ у Паризу били смо месец дана. Тек после 15 дана сам видела Париз. На тим догађајима имамо обавезе по цео дан и онда се у 22 сата осећаш као издуван балон, дођеш у хотел и само желиш да се одмориш јер знаш да сутра изнова крећеш у ту исту причу. Ми имамо невиђену жељу да видимо и нешто друго. Ја никад нећу заборавити гледање уживо гимнастике у Пекингу – додаје Јевтићева.

Ништа ми није пало с неба

Битно је у ком медију новинар ради, али и какве контакте има са саговорницима, сматра Тијана Јевтић.

– Има везе медиј у коме радиш, јер да ја сад некоме кажем РТС – то има већу тежину него да кажем да сам са портала Пера Перић. Али ни спортистима није сав РТС исти, није им цео портал исти. На крају се своди на то да ли те знају и колико те знају. А знају те јако добро ако сте ишли на догађаје, утакмице, путовања, јер се тако упознају спортисти широм света. Мени није проблем да сад било ком италијанском ватерполисти тражим изјаву, зато што они мене знају са такмичења годинама уназад. Значи, нисам неко ко је пао с Марса и дошао и рекао ватерполисти: „Дај ми изјаву.” Али да би дошао у ту ситуацију, ти много тога мораш да прођеш. Мени ништа није пало с неба. Ја сам од Трећег канала извештавала са разних борилишта, пратила сам и бокс, и куглање. Некада је било и опасно, сећам се када је КК Црвена звезда први пут после раздвајања Југославије ишла на утакмицу у Шибеник. Данас се ствара ново питање – да нађемо изазов. А то доноси спортско новинарство, јер теби ниједна утакмица не може да буде иста као она коју си радио – истиче наша саговорница.

Волела бих да раније устајем

Од навика које има, Јевтићева каже да би најрадије код себе променила навику касног устајања.

– Волела бих да устајем раније. Због посла никада нисам устајала рано, зато што ја увече идем на утакмице, па док завршим посао и дођем кући, то је већ пола један. Па док се распремим, па док ми падне тај адреналин, већ је три-четири сата. Волела бих да устајем, на пример, у седам сати и да имам неке ритуале, да скувам кафу за себе и да неких пола сата онако поразмислим о дану, што и сада волим да радим када се пробудим – додаје Јевтићева.