Ветар и сунце мењају угаљ

Судећи према емитовању угљен-диоксида при сагоревању угља, Србија производи другу „најпрљавију” струју у Европи ‒ испред нас је једино Пољска, оцењују истраживачи. Зато и не чуди што се на мерном месту у Обреновцу, где је смештена Термоелектрана „Никола Тесла”, константно бележи прекомерно загађење ваздуха, опасно по здравље становништва. Постоји ли решење за овај помало скрајнут проблем?

‒ Дуго се веровало да је угаљ „логично” решење – имамо га довољно, познајемо технологију, а и историјски смо инвестирали управо у ту област. Међутим, сада већ видимо да плаћамо већи рачун за тај „логичан” избор него што смо претпостављали. Пре свега због сагоревања угља, наша енергетика је у самом врху Европе у емисијама по произведеном киловат-часу. Процењује се да због загађења из термоелектрана на угаљ у нашој земљи годишње прерано умре око 3.000 људи. То је као да сваке године нестане читава мања општина ‒ упозорава енергетски експерт Љубомир Митрашевић, члан британског Института за инжењерство и технологију.

Велики су трошкови добијања струје из угља ‒ процена је да се око милијарду евра издваја само на лечење обољења која се могу довести у везу са загађењем ваздуха. У читавој овој причи о напуштању угља не треба заборавити да Србија већ сада једну трећину електричне енергије добија из хидроелектрана, што је много већи удео од просека у Европској унији. Такође, подсећа Митрашевић, и ветар је већ заступљен у Војводини, а ветропаркови се полако шире и у другим подручјима с повољним ружама ветрова.

Нема сумње да значајан потенцијал лежи у соларној енергији. Соларне електране су све чешћи призор на крововима кућа у већим градовима, као и у виду већих соларних паркова. Добар део Србије, посебно југоисточни и јужни крајеви, располаже сасвим солидним бројем сунчаних сати, што отвара огроман простор за развој соларне енергије. Често се помиње пример из самог центра Београда ‒ Ада Међица. Кров готово сваке куће на овом речном острвцету прекривен је соларним панелима из којих корисници добијају сасвим довољно електричне енергије за комотан живот.

‒ По проценама које се налазе у недавно усвојеној Стратегији развоја енергетике, уколико би се искористило 15 одсто само кровних површина у Србији за потребе соларних панела, њихов укупан капацитет био би више од 11 гигавата, а производња преко 13 гигават-часова годишње, што је око трећине укупне тренутне производње струје у Србији – указује Митрашевић.

Он је сагласан да је потребно имати „резервне” капацитете поред солара и ветра, али и да то не мора и не треба да буде угаљ. Зато се најчешће помиње гас, јер је „чистији” од угља и брже се „пали и гаси”, што га чини погодним за подршку обновљивим изворима. Митрашевић каже да Србија у свом енергетском плану већ има пројекцију будуће производње која је слична оној из Уједињеног Краљевства, а по којој ће удео гаса бити око шест одсто производње, али тек 2050. године.

‒ Овакав пројекат напуштања угља у корист обновљивих извора и ослањања на гас као „резерву” је и више него реалан, мада по мом мишљењу овакве пројекције треба узети са одређеном резервом када је у питању Србија, с обзиром на то да су историјски гледано енергетски планови често били више аспиративни него реални. Стабилност система не мора се добити само из производње, већ и из „паметне потрошње” ‒ закључује наш саговорник.

Са транзицијом се отварају и друге опције. Модерна електроенергетска мрежа захтева много више флексибилности него традиционални систем. Уместо да само производња прати потрошњу, данас је могуће и потрошњу прилагодити производњи.

‒ Кроз систем „паметне потрошње” ствара се динамично тржиште где различити типови потрошача могу да допринесу стабилности система. Наиме, у развијеним земљама попут Уједињеног Краљевства, индустријски и комерцијални потрошачи већ обезбеђују значајне капацитете флексибилности – чак до пет процената инсталисане снаге система, што би у контексту Србије износило око 400 мегавата, приближно снази просечног генератора на угаљ ‒ објашњава Митрашевић.

Он каже да, паралелно с тим, увођење паметних бројила у домаћинства, иако тренутно спорије него што је потребно, отвара могућност да и грађани активно учествују у овом процесу, а да би све ово заживело, важно је да постоји јасан план о гашењу најзагађенијих термоелектрана и о надоградњи оних које ће остати док се не заврши такозвана транзиција ка чистијој енергији. А јасно је да она није само економско или еколошко питање – то је питање општег здравља људи и природе, као и прилика за модернизацију целокупног енергетског система.

Специјалност ‒ електроенергетски системи

Љубомир Митрашевић је дипломирани инжењер електротехнике, специјализован за електроенергетске системе и члан је британског Института за инжењерство и технологију. Са више од 25 година искуства у енергетском сектору, развио је дубоку експертизу у управљању, планирању и регулацији електроенергетског система, као и у имплементацији нискокарбонских технологија, наводи се на специјализованом сајту „Клима 101”, који за циљ има подизање свести и едукацију становништва о узроцима, последицама и опасностима које прете од климатских промена.Брига за рударе

Љубомир Митрашевић наглашава да радницима у рударству морају да се понуде преквалификације и социјални програми јер напуштање угља не сме да значи и занемаривање људи који су деценијама радили у тој индустрији. Потребно је да држава и локалне самоуправе подстичу грађане и фирме да инсталирају соларне панеле и друге технологије обновљиве енергије, било преко повољних кредита или једноставније процедуре за прикључење на мрежу.