Шта да се ради са Русима

Русија и НАТО одлучили су да мало предахну. Наравно, није реч о жељи да се две стране што боље припреме за предстојеће божићне или новогодишње празнике, били они католички или православни. У питању је једноставна чињеница да се у последњих неколико месеци десило много тога – краткотрајно замрзавање сарадње због рата на Кавказу окончано стратешким договором у Ници, одлагање пријема Грузије и Украјине у НАТО, заједничке финансијске невоље, пад цена нафте... Укратко, превише неочекиваних догађаја који би дозволили да пажљиво сачињени планови две стране за деловање у годинама које нам предстоје остану неокрњени. Дошло је изгледа време када је неопходно направити корак назад, да би се начинила два напред.

И док на релацији Брисел–Москва ствари привремено и мирују, пажња светске јавности скренута је ка, објективно, још увек најважнијој тачки на нашој планети – Вашингтону. Стицајем околности и САД су постале жртва драматичних глобалних промена, по Америку, углавном, неповољних. Рат у Авганистану иде лоше (талибани данас покривају 72 одсто тамошње територије у односу на прошлогодишња 54 процента), Кина испоставља све више захтева, на политичком и економском плану, Индија и Пакистан су на граници сукоба, Јапан у рецесији... Чак и оне промене које су, попут смене домаћина Кремља и Беле куће, у последњих петнаестак година бивале ствар рутине, испада да баш и не наговештавају бољитак за Американце. Барем не у почетном периоду.

Лепе деведесете

Житељи једине постхладноратовске суперсиле са све више сете помињу време деведесетих година прошлог века када су „победили“ тадашњи СССР и своју визију демократије, барем на извесно време, наметнули новоствореној Русији Бориса Јељцина. Зато им и смета чињеница да су се већ у другом председничком колену (доласком на власт Владимира Путина) у Москви окренули унтрашњополитичком и спољнополитичком прагматизму, и без много пардона преузели манире за које су у најмоћнијој западној демократији били убеђени да припадају само њима. Убацивање економских адута у политичку игру, све чешће звецкање оружјем и слични потези које себи може да дозволи само суперсила, а све то без адекватне реакције Вашингтона, стварају атмосферу на коју обичан Американац није навикао.

 „Изгубили смо Русију“, каже Волтер Расел Мед, историчар дипломатије у Савету за спољну политику САД. „Недавна криза у Грузији суочила нас је са чињеницом да смо профућкали прилику да изградимо односе који би били корисни и за нас и за Русе“, додаје Роуз Готемелер из државне агенције за безбедност.

Али просечан Американац се не задовољава констатацијама. Он тражи дела. Страхови из времена кубанске кризе, када му је за осматрање совјетских ратних бродова наоружаних (тада) најсавременијим ракетним системима био довољан мало јачи двоглед, још увек су свежи. Смета му и изразити недостатак одлучности и јасноће у вођењу државе у такозваном прелазном периоду. Видљиво одсуство агресивности, толико карактеристичне у време када је Бушова администрација била у пуном погону, не делује умирујуће. Учесници недавног самита НАТО-а у Бриселу, на пример, без много окапања су одбацили идеју Кондолизе Рајс о примању Грузије и Украјине у редове алијансе. „Шта нас тек чека када на председничку дужност ступи неискусни Обама”, пита се данас већина Американаца.

 „Путин и његова екипа ће новој администрацији натоварити све што могу. А зашто и не би? Са неискуством које преовлађује у Стејт департменту и међу војним руководством, могу много да добију. Можда смо и победили у ‘хладном рату’ али смо на крају, ипак, испали губитници“, коментарише један читалац „Њујорк тајмса“.„Све зависи од Барака Обаме“, каже други, и закључује: „Ако он реши да од Русије прави проблем, Путин и Медведев ће му сигурно у томе свесрдно помоћи.“

Обама се пита

Шта, дакле, да се ради са Русијом?

Сада је већ јасно да ће Вашингтон морати Москву коначно да прихвати као равноправног партнера. Уосталом, једино на тај начин моћи ће квалитетно да контролише шта се дешава унутар зидина Кремља и да из тога за себе извуче неку корист. Посебно када је реч о борби против међународног тероризма и сличних заједничких невоља.

Мораће да се помири и са чињеницом да Русија има своје историјске зоне утицаја. Отресање са сопствених плећа улоге покровитеља земљама које ни саме не знају којем би се царству приклониле, омогућиће фокусирање пажње на исплативије пројекте. То би требало да олакша и отварање нових енергетских путева, толико неопходних и Америци и њеним европским партнерима.

И, вероватно, најважније – у Вашингтону морају да схвате суштинску чињеницу да „амерички начин живота“ није једини образац демократије и да историјске околности кроз које су пролазили неки други народи и данас одређују много шта.

Али, како рече онај читалац, много тога ће зависити од новог домаћина Беле куће.