Теорије игара о актуелним протестима

Актуелни протести, које неки називају обојеном револуцијом, а неки други буђењем студената и народа, трају дуже од 100 дана. Тренутно стање се може назвати пат-позицијом. С једне стране окупљања народа не посустају, поремећај рада целокупног просветног система не јењава и захтеви протестаната се све више испуњавају. С друге стране, владајуће снаге, након постепеног попуштања и жртвовања неколико важних фигура, чврсто држе своје позиције и у међународним односима, где је највећи домет протеста то што се о њему водила расправа у Европском парламенту, али и на кључним позицијама у нашем друштву, где је влада поднела оставку, али задржава реалну контролу свих кључних позиција. Покушајмо да промислимо шта се може дешавати у наредном периоду.

Могућност 1
Врхунац „пумпања”, тј. реализације плана протестаната да се све заустави у петак, 7. марта, и да се до 9. марта окупи „цела Србија” у Београду. Тада се прижељкује сценарио какав се дешавао за време чувеног 5. октобра. То би подразумевало освајање најважнијих државних институција и њихово држање док се не испуне сви захтеви, тј. „сруши” Вучић као најважније оличење владајућих снага. Постоји идеја да се такав протест одржава све до 27. марта, уз додатне субверзивне активности као што су прекиди снабдевања електричном струјом или водом, телекомуникација... Занемарујући симболику наведених датума и детаље ових планова, намеће се питање какве би биле последице „успеха” таквог протеста. То би подразумевало да безбедносне снаге откажу послушност, да новчани токови буду блокирани, да се блокира знатан део привреде, да се обустави снабдевање становништва основним потребама, да све то присили Вучића да поднесе оставку и да га замени некакав пленум који би предузео контролу над процесима у Србији, слично као што се недавно десило у Сирији. Чак и у тако екстремној ситуацији морали би се организовати некакви демократски „нулти” избори. На тим изборима, опет би учествовао СНС или неки његов дериват, који има убедљиво најразвијенију инфраструктуру по целој Србији и макар 300.000 доследних чланова, још толико симпатизера и поштовалаца њихове величине и заслуга и још толико гласача који по својој природи не воле неизвесност и промене. Другим речима, и у најнеповољнијим околностима за СНС, он би опет имао приближно милион гласова и остао би убедљиво најдоминантнија снага, без које би било скоро немогуће формирати неку знатно другачију власт. Епилог овакве могућности био би исцрпљена Србија која је изгубила целу годину у политичким превирањима и с потпуно урушеним просветним системом. Таква Србија би много теже и слабије подржавала Србе на Косову и Метохији и у суседним државама. Стандард грађана би опао и створили би се додатни предуслови за повећање корупције и других негативних појава уз додатни уплив страних и разних злонамерних утицаја.

Могућност 2
Протести ће, највероватније, остварити масовност и величанственост, али нема никаквих гаранција да ће успети освајања кључних институција и заустављање Србије, па самим тим наступају разочарање и посустајање протестаната с једне стране, а јачање самопоуздања владајућих снага с друге стране. 
Протести и блокаде могли би, теоретски, да се одрже још извесно време, а најдуже до лета, јер никад никакви протести нису опстали током лета. Прочишћен од најлошијих елемената у својим редовима СНС са коалиционим партнерима наставио би спровођење својих планова за економски напредак са фокусом на Експо 2027. На наредним изборима, успех сада владајућих снага био би још већи. И у таквом развоју ситуације остале би многе негативне последице за просвету и економију, али би политичка стабилност потрајала макар још неколико година.

Могућност 3
Није могуће предвидети развој ситуације уколико би се на планираним протестима десио некакав инцидент с драстичним последицама. 
Сигурно је да би последице биле изузетно негативне, без обзира на то да ли би остала садашња власт или би се некако окупила нова владајућа гарнитура или нека комбинација која би била свакако нестабилна и где би било још више простора за грешке и друге негативне појаве. 
Уследио би продужени период нестабилности и назадовања свих параметара државе.

Закључак
Свако рационално разматрање протеста доводи до следећих закључака:
Не постоји развој ситуације који би у средњорочном и дугорочном року довео до значајног остварења идеала протеста, а због великих очекивања, утрошене енергије и времена, довешће до мањег или већег разочарања и демотивације садашње генерације младих.
Владајућа странка предвођена Александром Вучићем остаће незаобилазан политички фактор у Србији најмање још десетак година.
Било би најбоље и за студенте и за друштво да што пре прогласе испуњење захтева и да се протестна организација некако институционализује, чиме би се створили услови за дуготрајно корективно деловање и подстицај властима да наставе започету борбу против корупције и пажљивије врше селекцију кадрова за кључне функције у државном систему.

*Активни учесник и један 
од организатора студентских
протеста и периоду 1992–2000, 
а сада просветни радник