Teorije igara o aktuelnim protestima

Aktuelni protesti, koje neki nazivaju obojenom revolucijom, a neki drugi buđenjem studenata i naroda, traju duže od 100 dana. Trenutno stanje se može nazvati pat-pozicijom. S jedne strane okupljanja naroda ne posustaju, poremećaj rada celokupnog prosvetnog sistema ne jenjava i zahtevi protestanata se sve više ispunjavaju. S druge strane, vladajuće snage, nakon postepenog popuštanja i žrtvovanja nekoliko važnih figura, čvrsto drže svoje pozicije i u međunarodnim odnosima, gde je najveći domet protesta to što se o njemu vodila rasprava u Evropskom parlamentu, ali i na ključnim pozicijama u našem društvu, gde je vlada podnela ostavku, ali zadržava realnu kontrolu svih ključnih pozicija. Pokušajmo da promislimo šta se može dešavati u narednom periodu.

Mogućnost 1
Vrhunac „pumpanja”, tj. realizacije plana protestanata da se sve zaustavi u petak, 7. marta, i da se do 9. marta okupi „cela Srbija” u Beogradu. Tada se priželjkuje scenario kakav se dešavao za vreme čuvenog 5. oktobra. To bi podrazumevalo osvajanje najvažnijih državnih institucija i njihovo držanje dok se ne ispune svi zahtevi, tj. „sruši” Vučić kao najvažnije oličenje vladajućih snaga. Postoji ideja da se takav protest održava sve do 27. marta, uz dodatne subverzivne aktivnosti kao što su prekidi snabdevanja električnom strujom ili vodom, telekomunikacija... Zanemarujući simboliku navedenih datuma i detalje ovih planova, nameće se pitanje kakve bi bile posledice „uspeha” takvog protesta. To bi podrazumevalo da bezbednosne snage otkažu poslušnost, da novčani tokovi budu blokirani, da se blokira znatan deo privrede, da se obustavi snabdevanje stanovništva osnovnim potrebama, da sve to prisili Vučića da podnese ostavku i da ga zameni nekakav plenum koji bi preduzeo kontrolu nad procesima u Srbiji, slično kao što se nedavno desilo u Siriji. Čak i u tako ekstremnoj situaciji morali bi se organizovati nekakvi demokratski „nulti” izbori. Na tim izborima, opet bi učestvovao SNS ili neki njegov derivat, koji ima ubedljivo najrazvijeniju infrastrukturu po celoj Srbiji i makar 300.000 doslednih članova, još toliko simpatizera i poštovalaca njihove veličine i zasluga i još toliko glasača koji po svojoj prirodi ne vole neizvesnost i promene. Drugim rečima, i u najnepovoljnijim okolnostima za SNS, on bi opet imao približno milion glasova i ostao bi ubedljivo najdominantnija snaga, bez koje bi bilo skoro nemoguće formirati neku znatno drugačiju vlast. Epilog ovakve mogućnosti bio bi iscrpljena Srbija koja je izgubila celu godinu u političkim previranjima i s potpuno urušenim prosvetnim sistemom. Takva Srbija bi mnogo teže i slabije podržavala Srbe na Kosovu i Metohiji i u susednim državama. Standard građana bi opao i stvorili bi se dodatni preduslovi za povećanje korupcije i drugih negativnih pojava uz dodatni upliv stranih i raznih zlonamernih uticaja.

Mogućnost 2
Protesti će, najverovatnije, ostvariti masovnost i veličanstvenost, ali nema nikakvih garancija da će uspeti osvajanja ključnih institucija i zaustavljanje Srbije, pa samim tim nastupaju razočaranje i posustajanje protestanata s jedne strane, a jačanje samopouzdanja vladajućih snaga s druge strane. 
Protesti i blokade mogli bi, teoretski, da se održe još izvesno vreme, a najduže do leta, jer nikad nikakvi protesti nisu opstali tokom leta. Pročišćen od najlošijih elemenata u svojim redovima SNS sa koalicionim partnerima nastavio bi sprovođenje svojih planova za ekonomski napredak sa fokusom na Ekspo 2027. Na narednim izborima, uspeh sada vladajućih snaga bio bi još veći. I u takvom razvoju situacije ostale bi mnoge negativne posledice za prosvetu i ekonomiju, ali bi politička stabilnost potrajala makar još nekoliko godina.

Mogućnost 3
Nije moguće predvideti razvoj situacije ukoliko bi se na planiranim protestima desio nekakav incident s drastičnim posledicama. 
Sigurno je da bi posledice bile izuzetno negativne, bez obzira na to da li bi ostala sadašnja vlast ili bi se nekako okupila nova vladajuća garnitura ili neka kombinacija koja bi bila svakako nestabilna i gde bi bilo još više prostora za greške i druge negativne pojave. 
Usledio bi produženi period nestabilnosti i nazadovanja svih parametara države.

Zaključak
Svako racionalno razmatranje protesta dovodi do sledećih zaključaka:
Ne postoji razvoj situacije koji bi u srednjoročnom i dugoročnom roku doveo do značajnog ostvarenja ideala protesta, a zbog velikih očekivanja, utrošene energije i vremena, dovešće do manjeg ili većeg razočaranja i demotivacije sadašnje generacije mladih.
Vladajuća stranka predvođena Aleksandrom Vučićem ostaće nezaobilazan politički faktor u Srbiji najmanje još desetak godina.
Bilo bi najbolje i za studente i za društvo da što pre proglase ispunjenje zahteva i da se protestna organizacija nekako institucionalizuje, čime bi se stvorili uslovi za dugotrajno korektivno delovanje i podsticaj vlastima da nastave započetu borbu protiv korupcije i pažljivije vrše selekciju kadrova za ključne funkcije u državnom sistemu.

*Aktivni učesnik i jedan 
od organizatora studentskih
protesta i periodu 1992–2000, 
a sada prosvetni radnik