Наша чеда

И у нашем граду чудно чудо, кажу. Наша чеда, наша злата, наш понос и дика, најбољи од најбољих, crème de la crème. Наша памет, петичари и одликаши, перјанице знања, наши „зна се ко се прима у Пету (или Трећу)”. Одједном, однекуд – чудом се начудисмо – пред целим светом урлају и бучу, пиште и трубе, скачу и самоповређују се, жврљају и лепе. Нападају, омаловажавају, понижавају, готово линчују нову директорку и „непослушне” наставнике. Блокирају, закључавају и урнишу своју елитну гимназију. Одбијају да уче, да се даље образују, да побеђују на такмичењима, да засењују знањем и вештинама, да буду изузетни. Уместо тога, захтевају „да они нама држе час”, да управљају не знају чиме, одлучују не знају о чему, бирају не знају кога. У сваком случају, да се за све у свом образовању (а и шире) они питају – у име „правде” и „друштвених промена”, а по вољи неког анонимног, почовеченог, Пленума и онечовечене опозиције. 
Неки их гледају запрепашћено, неки са згражањем, а наставници „у бојкоту”, опозициона друштвена елита, али и њихови родитељи (?!) са нежношћу, дивљењем и одобравањем. Они, очигледно, не виде да је било шта спорно у овом неспутаном дечјем изливу агресивних нагона и хировитих жеља. А ни у њиховој безграничној незахвалности према онима који су им тако лагодан и удобан живот омогућили. Када не би били толико политички острашћени и родитељски пристрасни, можда би их, ипак, забринула помисао да све ово не штети само друштву и држави већ и њима самима. Јер, узалуд грчевита борба да упишу своја чеда у школу која је „елитна” (по непоузданом критеријуму адресе у „кругу двојке”). Узаман очекивања да би, на тај начин, њихови потомци могли да запате вирус елитизма, а они сами, онако успут, себи обезбеде лукративне социјалне, политичке и пословне „контакте”. А сада, шта? Ко ће продужити тамо где они стадоше, ко ће бити ивер који не пада далеко од кладе, ко ће наследити њихову самопрокламовану изврсност и изузетност? 
Мада, опет, нису деца крива. Деценијама су нас, као родитеље, демократски подучавали да смо ауторитарни и репресивни, угњетачи и злостављачи, речју, злотвори и безбедносна претња својој деци. Васпитавали нас да поштујемо њихова неограничена права и не намећемо им никакве обавезе – да их не бисмо трауматизовали. Утувљивали су нам у главу да није „батина из раја изашла” те да, уместо тога, децу ваља навикавати на неке друге – потрошачке, туристичке и пореске рајеве. Тако, да сада родитељи и учитељи не бију своју децу као некада (што је примитиван и варварски, изнад свега, недемократски обичај), већ обратно. 
И ми смо се подметали колико смо могли. Убили смо жеље у њима, пошто смо их све испунили. Ускратили смо им снове, јер смо их (по нахођењу фејсбук, инстаграм и тикток помодних трендова) унапред остваривали. Учинили смо их празним, пошто смо их презаситили. Препустили смо их проклетству изобиља, тако да нема више светова које би могли да освоје. А немају више ни свест о томе да, можда, постоји неки бољи, праведнији и смисленији свет осим овог неолибералног, глобалистичког, монетарног, царства. 
Отупели смо нашој деци чула, осећања, саосећања и солидарност пошто смо их, лицемерно, од рођења, бомбардовали порнографским и насилним медијским садржајима. Тако да данас момци и девојке, у својим четрдесетим, без рода и порода, радије гледају у мобилне телефоне него једни у друге. Тинејџери не уступају, као некада, место у аутобусу старијима, а мала деца цртају крваве шаке по цртанкама и тротоарима. То су они исти (бар један број њих) који у протестним колонама и блокадама, у школама и на факултетима – под утицајем политичких грабљиваца – без изграђене критичке свести, исказују лажну емпатију; малтретирајући своје колеге, родитеље, професоре, суграђане и презирући свој народ. Пошто смо их учили још и томе да не прихватају никакве придике и приговоре (осим „приговора савести”, у вези с одбраном земље, али то се не рачуна). Као и да је, на безалтернативном путу ка НАТО Европи, њихова држава свачија прћија, а нама омражени председник лутка за спаљивање. Нисмо им, притом, напоменули да би и они сами, можда, могли да буду следећи на хрватској ломачи, као што су то некада у историји, у стварном животу, били њихови преци (било, не поновило се). 
Постоји и нешто чему их нисмо научили. Да им нису највећи пријатељи они који их најсвесрдније хвале и тапшу по рамену. Да улица није школа живота. Да није највећа животна срећа бити „обожавалац уживања без мозга и без кочница” (Фузаро), а да је једна од највећих друштвених пошасти једноумље масовног конформизма. Да се своја земља воли и поштује, као и сопствени народ, а да је држава шири појам од власти. 
Време је да се сви отрезнимо од овог политизованог „амока” у који смо упали – као родитељи, као припадници овог друштва и, наравно, као политички грађани. И да и своју децу отрезнимо од сопственог странчарског лудила и изведемо их са бојног поља на којем се сукобљавају наше политичке страсти. Да се посветимо томе како да им усадимо праве, недвосмислене вредности међу којима предњаче слобода и лично достојанство. И представимо им оруђа за њихово остваривање – као што су критичко мишљење, лично прегнуће, али, пре свега, свест о границама које њихова сопствена слобода мора имати у слободи другога. 
Морамо то да урадимо што пре. Како нам се не би десило да се једног јутра пробудимо, обливени хладним знојем, ужаснути помишљу да су необјашњиви злочини у „Рибникару” и Дубони – које су, на први поглед, починила мажена и пажена „добра” деца из елитних породица (а не неки тамо лудаци и пробисвети) – били, можда, само можда – злочини из обести.

*Социјални психолог, 
професор универзитета у пензији