Naša čeda

I u našem gradu čudno čudo, kažu. Naša čeda, naša zlata, naš ponos i dika, najbolji od najboljih, crème de la crème. Naša pamet, petičari i odlikaši, perjanice znanja, naši „zna se ko se prima u Petu (ili Treću)”. Odjednom, odnekud – čudom se načudismo – pred celim svetom urlaju i buču, pište i trube, skaču i samopovređuju se, žvrljaju i lepe. Napadaju, omalovažavaju, ponižavaju, gotovo linčuju novu direktorku i „neposlušne” nastavnike. Blokiraju, zaključavaju i urnišu svoju elitnu gimnaziju. Odbijaju da uče, da se dalje obrazuju, da pobeđuju na takmičenjima, da zasenjuju znanjem i veštinama, da budu izuzetni. Umesto toga, zahtevaju „da oni nama drže čas”, da upravljaju ne znaju čime, odlučuju ne znaju o čemu, biraju ne znaju koga. U svakom slučaju, da se za sve u svom obrazovanju (a i šire) oni pitaju – u ime „pravde” i „društvenih promena”, a po volji nekog anonimnog, počovečenog, Plenuma i onečovečene opozicije. 
Neki ih gledaju zaprepašćeno, neki sa zgražanjem, a nastavnici „u bojkotu”, opoziciona društvena elita, ali i njihovi roditelji (?!) sa nežnošću, divljenjem i odobravanjem. Oni, očigledno, ne vide da je bilo šta sporno u ovom nesputanom dečjem izlivu agresivnih nagona i hirovitih želja. A ni u njihovoj bezgraničnoj nezahvalnosti prema onima koji su im tako lagodan i udoban život omogućili. Kada ne bi bili toliko politički ostrašćeni i roditeljski pristrasni, možda bi ih, ipak, zabrinula pomisao da sve ovo ne šteti samo društvu i državi već i njima samima. Jer, uzalud grčevita borba da upišu svoja čeda u školu koja je „elitna” (po nepouzdanom kriterijumu adrese u „krugu dvojke”). Uzaman očekivanja da bi, na taj način, njihovi potomci mogli da zapate virus elitizma, a oni sami, onako usput, sebi obezbede lukrativne socijalne, političke i poslovne „kontakte”. A sada, šta? Ko će produžiti tamo gde oni stadoše, ko će biti iver koji ne pada daleko od klade, ko će naslediti njihovu samoproklamovanu izvrsnost i izuzetnost? 
Mada, opet, nisu deca kriva. Decenijama su nas, kao roditelje, demokratski podučavali da smo autoritarni i represivni, ugnjetači i zlostavljači, rečju, zlotvori i bezbednosna pretnja svojoj deci. Vaspitavali nas da poštujemo njihova neograničena prava i ne namećemo im nikakve obaveze – da ih ne bismo traumatizovali. Utuvljivali su nam u glavu da nije „batina iz raja izašla” te da, umesto toga, decu valja navikavati na neke druge – potrošačke, turističke i poreske rajeve. Tako, da sada roditelji i učitelji ne biju svoju decu kao nekada (što je primitivan i varvarski, iznad svega, nedemokratski običaj), već obratno. 
I mi smo se podmetali koliko smo mogli. Ubili smo želje u njima, pošto smo ih sve ispunili. Uskratili smo im snove, jer smo ih (po nahođenju fejsbuk, instagram i tiktok pomodnih trendova) unapred ostvarivali. Učinili smo ih praznim, pošto smo ih prezasitili. Prepustili smo ih prokletstvu izobilja, tako da nema više svetova koje bi mogli da osvoje. A nemaju više ni svest o tome da, možda, postoji neki bolji, pravedniji i smisleniji svet osim ovog neoliberalnog, globalističkog, monetarnog, carstva. 
Otupeli smo našoj deci čula, osećanja, saosećanja i solidarnost pošto smo ih, licemerno, od rođenja, bombardovali pornografskim i nasilnim medijskim sadržajima. Tako da danas momci i devojke, u svojim četrdesetim, bez roda i poroda, radije gledaju u mobilne telefone nego jedni u druge. Tinejdžeri ne ustupaju, kao nekada, mesto u autobusu starijima, a mala deca crtaju krvave šake po crtankama i trotoarima. To su oni isti (bar jedan broj njih) koji u protestnim kolonama i blokadama, u školama i na fakultetima – pod uticajem političkih grabljivaca – bez izgrađene kritičke svesti, iskazuju lažnu empatiju; maltretirajući svoje kolege, roditelje, profesore, sugrađane i prezirući svoj narod. Pošto smo ih učili još i tome da ne prihvataju nikakve pridike i prigovore (osim „prigovora savesti”, u vezi s odbranom zemlje, ali to se ne računa). Kao i da je, na bezalternativnom putu ka NATO Evropi, njihova država svačija prćija, a nama omraženi predsednik lutka za spaljivanje. Nismo im, pritom, napomenuli da bi i oni sami, možda, mogli da budu sledeći na hrvatskoj lomači, kao što su to nekada u istoriji, u stvarnom životu, bili njihovi preci (bilo, ne ponovilo se). 
Postoji i nešto čemu ih nismo naučili. Da im nisu najveći prijatelji oni koji ih najsvesrdnije hvale i tapšu po ramenu. Da ulica nije škola života. Da nije najveća životna sreća biti „obožavalac uživanja bez mozga i bez kočnica” (Fuzaro), a da je jedna od najvećih društvenih pošasti jednoumlje masovnog konformizma. Da se svoja zemlja voli i poštuje, kao i sopstveni narod, a da je država širi pojam od vlasti. 
Vreme je da se svi otreznimo od ovog politizovanog „amoka” u koji smo upali – kao roditelji, kao pripadnici ovog društva i, naravno, kao politički građani. I da i svoju decu otreznimo od sopstvenog strančarskog ludila i izvedemo ih sa bojnog polja na kojem se sukobljavaju naše političke strasti. Da se posvetimo tome kako da im usadimo prave, nedvosmislene vrednosti među kojima prednjače sloboda i lično dostojanstvo. I predstavimo im oruđa za njihovo ostvarivanje – kao što su kritičko mišljenje, lično pregnuće, ali, pre svega, svest o granicama koje njihova sopstvena sloboda mora imati u slobodi drugoga. 
Moramo to da uradimo što pre. Kako nam se ne bi desilo da se jednog jutra probudimo, obliveni hladnim znojem, užasnuti pomišlju da su neobjašnjivi zločini u „Ribnikaru” i Duboni – koje su, na prvi pogled, počinila mažena i pažena „dobra” deca iz elitnih porodica (a ne neki tamo ludaci i probisveti) – bili, možda, samo možda – zločini iz obesti.

*Socijalni psiholog, 
profesor univerziteta u penziji