Крах западног савезништва

Да, Америка је сада непријатељ Европе, гласи наслов недавног заједничког текста колумнисте угледног часописа „Форин полиси” и професора међународних односа са Харварда. 
Сасвим је могуће да 2025. у историји буде уписана као преломна година глобалних односа и почетак краха безбедносне архитектуре Запада успостављене после краја Другог светског рата. Америка одустаје од улоге чувара савезништва слободних тржишта и слободних људи, а Доналд Трамп притиска Кијев нудећи уступке Москви – које ће Украјинци плаћати. 
Презир који Трамп отворено исказује према Европи у драматичном је контрасту с визијама трансатлантског партнерства његових претходника којима је политичко, економско и војно заједништво било приоритетно. Он агресивно игнорише либералне вредности, правила, међународне институције, мултилатерална окупљања, чак и елементарну етикецију. 
У првом мандату показивао је аверзију према партнерима. Бившу британску премијерку Терезу Меј називао је будалом, а Ангелу Меркел глупом. Не крије афинитет према Владимиру Путину, а лидера Украјине сасвим недипломатски описује као „диктатора”, кога би да елиминише из политичког живота. 
Володимира Зеленског и лидере Европе надмено, ниподаштавајуће и увредљиво избацује из мировних преговора о Украјини, а максимум Трампових уступака био би да од њих направи присутне сведоке будућих преговора које ће водити с Путином. Порука је брутална: ви се ни за шта не питате, па ни за рат који се води на вашем континенту. 

​Признањем да Москва има „адуте у руци” – петину украјинске територије коју је окупирала – Трамп омогућава Путину да у мировне преговоре уђе сигуран да ће задржати део онога што је у рату освојио. Зашто би се Трамп томе противио док жели да преузме Гренланд, наговештава да би поново могао да окупира зону Панамског канала, мисли да би Канада требало да се одрекне независности и планира да протера Палестинце из Газе како би појас претворио у ривијеру Медитерана? 
Сврставајући се уз агресора као нико у бизу 250 година америчке историје, Трамп је у Белој кући поставио замку Зеленском и пред камерама му одржао незапамћено оштру лекцију. „Коцкате се с милионима живота ваших људи, коцкате се с Трећим светским ратом… оно што радите јесте велико непоштовање према земљи”, загрмео је оптужујући госта да није спреман за мир „уколико су САД умешане”, да није у „доброј позицији”. 
„Или ћете склопити споразум, или ми излазимо”, уцењивачки је скресао у лице Зеленском. После дебакла је суспендовао војну помоћ. 
Иако стешњени између Америке и Русије, запрепашћени и љутити Европљани дубоко су узнемирени да би мир фаворизовао Русију. Лидери који су се клонили отворених критика Трампа, јединствено су у Лондону – с изузетком Виктора Орбана и Роберта Фица – стали уз Зеленског поручујући му да знају ко је агресор, а ко жртва. 

У Москви су презадовољни. Зеленски је добио оно што је заслужио. Представница за медије Министарства спољних послова изјавила је да је било право „чудо” колико се Трамп суздржавао да „не удари овог олоша” који је „све време лагао” и оптуживао Путина. 
Огољено сурово се показује да док ствара нови свет, Трамп напушта традиционалне партнере, Русију награђује за агресију, а шефа Кремља извлачи из међународне изолације. Партнерима у НАТО-у и ЕУ, као и Украјини, намењује улогу епизодиста. Директивно им оставља избор: или да живе у илузији о сопственој важности супротстављања Русији, или да беспоговорно подрже његов план о прекиду рата, или да прогутају горку пилулу и покупе крхотине Европе које би остале кад Америка ускрати подршку. 
Трамп је свој марш потчињавања из геополитичке пребацио и у финансијску и трговинску раван. Док Москви нуди лукративне послове и спрема се да Русији укине санкције, Европљанима уводи царине које прете да им годишње однесу 260 милијарди евра, а Кијев присиљава на уговор по којем Американцима треба да предају половину ресурса ретких метала. Тврди да ће Кијев тако отплатити војну и финансијску помоћ, али прикрива истину: САД су потрошиле 119 милијарди долара, а из Украјине би да извуку 500 милијарди. 
„Да ли је Америци потребна Европа као тржиште? Да, али као савезник то не знам”, разочарано је констатовао Зеленски пре него што је Трамп, незадовољан недостатком његове кооперативности, набусито отказао потписивање споразума и потврдио да се понаша у складу са „узми или остави”. 
Тешко да Европљани могу у томе да препознају неки гест пријатељства. Закључују да се Трамп много лакше споразумева с властодршцем из Кремља него са савезницима из НАТО-а и ЕУ. Као и Зеленски, понављају да неће прихватити споразум склопљен иза њихових леђа. 
Од бизарног, али бахатог говора потпредседника Џеј Ди Венса на минхенској конференцији, до сусрета шефова америчке и руске дипломатије у Ријаду, сведочимо о брзини пуцања деценијског савезништва које се супротстављало аутократијама с Истока. 
Емануел Макрон је у Вашингтону хвалио Трампа у покушају да умилостиви његов его и да обезбеди да Кијев добије чврсте гаранције трајног мира, али Американци и Европљани нису успели да се договоре ни око заједничке резолуције у УН поводом трогодишњице рата. Први су избегли да помињу „инвазију”, други су тражили „тренутно и безусловно повлачење руских снага”. 
Није ово први пут да се партнери на две обале Атлантика разилазе. Од Суецке кризе 1956, Вијетнама деценију касније, кризе око размештаја америчких ракета по Европи осамдесетих година прошлог века, рата на Косову 1999. или инвазије Ирака 2003. Знали су Американци да дејствују унилатерално, али Европљани су веровали да су САД посвећене њиховој безбедности. 
Не више, могло је да се закључи кад је Трамп изјавио да ће охрабрити Русију да „ради шта год жели” свакој чланици НАТО-а која не издваја довољно за одбрану. „Свако нам дугује новац”. Мање од месец дана након што је председник положио заклетву, САД су саопштиле да неће плаћати за очување мира у Европи. „Нећемо дозволити никоме да од Ујка Сема прави Ујка Наивчину”. 
Није разлаз само питање равномерне расподеле трошкова одбране. Вашингтон има довољно хаоса за извоз. Отворено окупља евроскептичне десничаре, суверенисте и националисте са којима би да ослаби доскорашње либералне савезнике и да, по могућности, Европу укалупи у Трампов МАГА слоган – „Направимо Америку поново великом”. 
Непријатељ је изнутра, поручио је Венс Европљанима копирајући Трампову платформу коју користи за невиђено осветничке чистке федералне администрације. Нису непријатељи само имигранти, већ институције демократије, политичке елите, социјална правда, толеранција, медији, образовани слојеви друштва.
Да ли ће Европљани прихватити крај послератног поретка и односе сурове субординације? Или ће повратити солидарност и покренути координисану акцију на политичком, економском и војном плану која би обуздала САД и показала да Европа има неку снагу? 
Распада се западни фронт. Пред лидерима посустале Европе је озбиљан изазов: уместо да нагађају шта би Трампа усрећило, морали би да се питају шта да ураде да би заштитили 450 милиона људи и свој континент који деценијама није био овако слаб. 
Што пре доскорашњи амерички пријатељи схвате да кретања уназад нема и да је стари поредак ствари прошлост, то ће пре моћи да се организују и поврате моћ – једини језик који пиротехничар Трамп разуме. Европљанима остаје само нада да ће 2026, када следе конгресни избори на средини председничког мандата, републиканци изгубити контролу над једним или оба дома, па ће монархистичка владавина америчког „Краља сунца” почети да слаби. Ризик је да он у међувремену нанесе неке непоправљиве штете. Назвати данас САД лидером слободног света постаје врхунски цинизам.