„Ковачи” на великој турнеји у Румунији

Панчево – Дуговечност једне позоришне представе не зависи ни од писца, ни од редитеља, већ од односа између глумаца и публике. Догоди се да буду добри и текст и подела и режија, а да представа не поживи више од десетак извођења. Публика, пак, показује се већ током више од 30 година, воли „Коваче”, комад драматурга, комедиографа, писца и сатиричара, Панчевца Милоша Николића. После деценија од првог извођења, жива је, и опет је пред публиком, овога пута у суседној Румунији.

У оквиру националне турнеје позоришта „Teatrul de comedie” представа „Fierarii”, на румунском, кренула је на свој пут из Букурешта. Колико је популарна међу нашим комшијама говори да се не игра у матичном позоришту трупе, већ је ангажована сала „Јон Карамитру” Националног позоришта, која прима готово 1.000 гледалаца, одакле је продужила до Констанце и позоришта „Casa de Cultura Sindicatelor”.

Овог месеца, „Ковачи” гостују у граду Таргу Мурешу 17. марта, у Брашову дан касније и поново у Букурешту 24. марта, да би румунску туренеју звршили у граду Јашију 31. марта у Националном театру „Василе Александре”.

Заплет једне од најизвођенијих и најгледанијих представа у нас смештен је у време Другог светског рата када тројицу ковача ратне прилике доводе код непознатог колеге, у туђу ковачницу, у туђу кућу, и код туђе жене. Онда више од двадесет година касније, сваки од њих сазнаје да његова ковачница јесте његова, да његова жена није то баш сасвим, а да његов син, рођен у време рата, није његов, већ чедо ратних веза – логораша Србина Аце и Немице Лујзе, немачког војника Шмита и руске комсомолке, те руског ослободиоца и Српкиње – Банаћанке.

Као нека врста античке драме, у „Ковачима”, једна озбиљна ситуација, трагична, постаје смешна, теме се у њој умножавају и варирају, а она расте као грудва снега која се котрља низ брег и увећава. А код „Ковача” се збило и нешто невероватно. Као некакав амалгам, десио се величанствен сусрет глумаца и публике, напомиње Николић. Он је давне 1991. године написао драму, која од тада није изгубила публику, али ни на значају. Како и зашто објашњава критика, која уз саме речи хвале, објашњава да су „Ковачи” испоштовали „принципијелну одредницу савременог домаћег репертоара – актуелност”.

– Прича се односи на сваку глупост коју називамо ратом и на његове последице, уз оптимизам да ћемо се једног дана опаметити и престати да наседамо на усијане главе што нас вуку у несрећу... Бог је створио човека, није направио ни Србина, ни Хрвата, ни муслимана, ни католика, ни православца... Свака наша илузија да припадамо нечему, у овом комаду се разбија и сви ратови, сваки национализам, постају апсурдни и бесмислени – каже за „Политику“ драмски писац Милош Николић

Комедију „Ковачи”, или „Kovači”, „Kováči” „Ковалi”, „Kovácsok”, „Die Schmiede”, „ΟΙ ΣΙΔΕΡΑΔΕΣ”, „Fierarii”, „Cu capu` de nicovală”, „Cu mâna pe ciocan”, „Între ciocan și nicovală”, Николић је писао по поруџбини за Српско народно позориште у Новом Саду, где је за више од три деценије дело играно на српском, мађарском и румунском језику. „Искивани” су „Ковачи” и две деценије на сцени Народног позоришта у Београду, а „примили” се и стотинама хиљада гледалаца у Србији, региону, Европи, па и свету – у Словачкој, Грчкој, Кипру, Румунији, Немачкој, Великој Британији, чак и у Канади. То је и прва представа играна на знаковном језику.