Храбри сањари

У тексту „Птиче или правда за Зигфрида” Стафана Валдемара Холма, апсурдној драми са израженим метафоричким значењима, преплићу се мотиви из германске митологије са темом тешкоће живљења у савременомдруштву. Представа у режији Ање Суше остварена је у оквирима гротескног апсурда, мада, преовлађујућа маниристичка игра глумаца није искључива.

Гротеска понекад препушта место реализму, посебно у случају лика Зигфрида (Бранислав Трифуновић), као и Мимеа (Феђа Стојановић). Тим прелажењем из једног у други стил игре гради се, истовремено, емотивно значење лика (реализам), као и критички одмак према лику (гротеска), што је ефектан редитељски поступак.

Представа је вредна јер се бави незаобилазно важним питањима данашњег света који је, Хамлетовим речима, искочио из зглоба; последицама ишчашених породичних односа, етичком, духовном и физичком первертираношћу. Са друге стране, недостатак представе је тај што она више делује као скица због недовољне слојевитости текста, али и због одсуства прецизности његове сценске поставке. Није јасно да ли се радња дешава у робној кући, лудници, зоо-врту, или свуда, или нигде; та врста неодређености овде није врлина зато што игри недостаје промишљеније стилизације која би превазишла дату појавност. Интерпретацији недостаје маснијих, јаркијих боја, сценски разговетнијих идеја, више поетичности и емоција, чвршћих, дефинисанијих значења, упечатљивије стилизације у приказу ирационалних мотива (нпр. укључивања животиња). Видимо само контуре једног света који трули у својој наказности,уместо детаљније, рељефне анатомије низа монструозних односа.

„Сањари” Роберта Музила су необичан драмски текст (1908), са елементимаграђанске драме блиске Ибзену, експресионизма касног Стриндберга, поезије очаја Чехова, чак и салонског цинизма Оскара Вајлда. Ова формална и стилска специфичност текста, указала се као инспиративно полазиште за смелу и помало дрску, минималистички елегантну, режију Милоша Лолића (драматург Периша Перишић).

Метафорички затворени у некакву дрвену кутију (сценограф Јасмина Холбус), седам ликова учествује у плетењу низа љубавних заврзлама, изазивању љубоморе, страсти, очаја, лудила. Глумци Никола Вујовић, Дубравка Ковјанић, Вања Ејдус-Костић, Горан Јевтић, Цвијета Месић, Феђа Стојановић и Радован Вујовић играју усаглашено стилизовано, хипнотички прецизно, доста статично, скоро све време говорећи текст у микрофон.

Због тог радикалног укључивања микрофона, које подразумева истраживање односа тела и технологије, глумца и лика, гласа и текста, игру са присутношћу, представа Милоша Лолића се може одредити као постдрамска. Текст овде више није приоритет, већ повод за ризично испитивање структуре театра. Али и не само то. На плану тематике, који јесте у делимичној сенци формалних питања, представа је усмерена на поље љубави, трусно, измичуће, идејно неисцрпно. Љубав и страст се третирају у својој грандиозној амбивалентности која немилосрдно отвара дубоке ране али, истовремено, вртоглаво успоставља смисао живота.

Цели ток представе прати сетна музика пијанисте Срђана Марковића, стварајући лирска значења, изузетно битна у тој високоестетизованој поставци. Она указује на неки други свет, поезију и лепоту, недостижне, непостојеће, у тако хладним, формализованим односима између ликова.

Представа „Сањари” Милоша Лолића тешко ће бити популарна због своје наметљиве херметичности. Но, баш зато што је таква, она нам је драгоцена јер се одлучно и храбро удаљава од традиције, тражећи оно аутентично у сржи театра, у околностима масмедијског, театрализованог живота.