Узалудни апели

Атина, 10. децембра – Уз све кроз шта Грчка пролази ових дана, данас је дошао још један генерални штрајк, заказан додуше раније, другим поводом. Апели врха власти да се, с обзиром на околности, одложи, нису помогли: синдикалне вође су остале при своме.

Ван центра Атине, који је од ноћи између суботе и недеље џиновска арена у којој се сукобљавају млади Грци, пуни беса и деструктивне енергије, и збуњена и немоћна полиција, све је данас изгледало нормално. Упркос штрајку, око подне смо видели аутобусе градског саобраћаја како превозе путнике, све продавнице и ресторани су отворени. Ово је сигурно варљив утисак, посетилац са стране не може да примети оне детаље који сведоче да се ипак дешава нешто ванредно. Објашњење, донекле и савет, даје нам једна продавачица: „Све је у реду, док сте ван центра”.

Лидер грчке опозиције, бивши шеф грчке дипломатије, председник Пасока Јоргос Папандреу обратио нам се данас, као учесницима светске конференције Глобалног форума за развој медија, искористивши прилику да, пред камерама домаћих ТВ станица, упути апел за одговорност, самоконтролу и крај насиља у земљи. За унутрашњу политичку употребу поменуо је и да Грчка мора да промени свој модел развоја, јер је, по њему, управо постојећи створио запаљиво тле које је букнуло после варнице проистекле из окршаја полиције са групом младића прошле суботе, у којем је изгубљен један млади живот.

„Грчка пролази кроз највећу кризу коју памти”, рекао је данас на овом медијском скупу са 450 учесника из 106 земаља – домаћин представницима медијског еснафа Атина није могла да буде у незгодније време – угледни грчки новинар Павлос Симас. Према мојој процени, он има тек нешто више од 30 година, и сигурно не памти сличан социјални пожар који је истим поводом, полицијским убиством једног младог човека, овде избио 1985, да би био угашен тек после неколико месеци.

Са нередима у готово свим важнијим градовима, који не наговештавају знаке смиривања ни петог дана откако су почели, Грчка свакако показује своје нефункционално лице. Као посматрачи изблиза свега што се догађа, ми, страни новинари који нису експерти за Грчку, с напором покушавамо да разумемо деструктивни нагон овдашњег младог света, са једне, и немоћ власти, са друге стране.

Многи овде, наиме, одобравају протесте, али не и паљевине и рушења. Пошто се власти више него било чега другог сада плаше да још неко не погине, хулигани користе прилику за разбијање и пљачкање, што опет производи додатне личне драме: многим предузетницима чије су радње изгореле упропашћен је вишедеценијски труд.

Главни утисак који стичемо из разговора са грчким колегама и обичним људима јесте да је убиство једног средњошколца, сахрањеног јуче на периферији Атине, био само катализатор који је проблеме земље изнео на површину. Као и свугде другде, и овде је главно мерило (не)успешности политике то како људи живе. А Грци, или бар критична маса Грка, незадовољни су, забринути и уплашени. Прочитах јутрос у једном европском дневнику да је ово можда прва буна против тешких времена која предстоје свугде у Европи. На то додајем сопствену процену: да ће у тим тешким временима најгоре проћи они најслабији, за кризу најмање припремљени...

Изузетно прецизан опис како се Грци осећају због свега овога дат је јутрос у коментару у дневнику „Катимерини”. Аутор у њему цитира једног свог пријатеља који му каже:

„Сећаш ли се еуфорије коју смо осећали кад смо победили на првенству Европе у фудбалу, или одушевљења оног лета када смо били домаћини Олимпијаде? Е па, данас се осећам сасвим супротно!“