Дан када су горели српски векови

Косовска Митровица – Опет је март, месец од којег деценијама Срби на Косову и Метохији страхују. За тамо неког то је само један месец после фебруара, али не и за Србе на КиМ, који су деценијама испраћали најаве „крвавог уторка”.

Били су Срби у страху и тог 17. марта, као и данима пре. Ништа тог јутра није најављивало да ће горети векови на Космету, да ће се догодити погром Срба, да ће да уследи хаос и крвопролиће у Косовској Митровици, бастиону српства, где су се пет година по рату Срби на оглашавање сирене за ваздушну опасност масовно окупљали испред главног моста на Ибру, у намери да спрече упад албанских екстремиста. Већ је на стотине упада било из правца југа, али су припадници Кфора, али и тада још увек Унмик полиције, успевали да их одврате од намере да стигну до улица северног дела града.

Тог јутра, 17. марта, требало је да идем у Приштину, али сам у последњем тренутку отказала, у намери да урадим репортажу о Манастиру Светих архангела код Призрена, који сам посетила претходних дана. Испоставиће се да је група новинара која је тог јутра возилом Унмика стигла у Приштину тамо остала „заробљена” два и по дана, телефонске везе су биле прекинуте, једва се у неко доба сазнало шта је с њима. Албански екстремисти су опколили зграду Унмика, гађали је камењем, црвеном фарбом, не дозвољавајући никоме да изађе, ни особљу Унмика, које је као и сва „обавештајна међународна служба” било „затечено” оним што се у два дана марта на Косову и Метохији догађало.

Да ли „службе” затајиле или не до данас је непознаница, 21 годину после, али је непознаница и „шта су српске службе радиле”. Никакав знак „службама” није био ни онда када је почетком марта више хиљада екстремних Албанаца покушало да пробије барикаду Кфора и насрне на северни део Косовске Митровице.

У граду на Ибру све је тог 17. марта ишло „редовним током”. Најмлађи у обданишту, ђаци у школама, студенти на факултету, запослени на својим радним местима. Продавнице отворене, у кафићима се испијала прва и друга јутарња кафа. На улицама патроле косовске полиције, Срби у униформама под командом Приштине, војници Кфора – официри за везу по устаљеном реду патролирају скученим градом, у дужини од једног километра и пречнику од непуна два километра. На стешњеном простору око 20.000 Срба, Албанаца, Турака, Горанаца, Рома... Размилели се по граду, свако у својој обавези.

А онда... У 11.25 сирене за ваздушну опасност, знак да Срби у групама крену ка главном ибарском мосту. Тресла се земља у Косовској Митровици, тутњало је са свих страна. Са данашњег Трга кнеза Лазара трчећи се сливала река Срба, доле ка пакистанском Кфору, који је већ био засут каменицама више стотина екстремних Албанаца који су надирали преко моста.

Пробили су ограду са јужне стране, пробили кордон Кфора, почели су да падају Молотовљеви коктели. Возила Унмика су била у пламену, што је био само подстрек за око две хиљаде демонстраната да јуришају ка северу, голи до паса, огрнути заставама Албаније, узвикујући „УЧК, УЧК”, које се чуло и до најудаљенијег дела града.

Кренули су и први пуцњи из правца југа, штектало је аутоматско оружје, а убрзо се прочуло да Србе на нишану држе снајперисти с југа. Док је отуд, с југа, штектало, Србима су једино оружје биле каменице, које су успут покупили.

Прва група Албанаца, њих стотину, већ је стигла до првих српских продавница, а на педесетак метара од моста, не марећи за сузавац и шок-бомбе које су Унмик и Кфор почели да испаљују. Ипак су успели да демонстранте потисну са севера, али је већ тада кренуло око хиљаду Албанаца из правца Колашинске улице, који су се с југа сручили преко пешачког моста који води ка насељу Три солитера.

Настао је општи метеж, јер се убрзо прочула вест да је управо у Колашинској улици, где је било на стотине Срба, од снајперског метка страдао Боривоје Спасојевић, али и да је исто у Колашинској снајпериста с југа смртно погодио Јану Тучев, мајку двоје малене деце. Била је на тераси стана, када је, како се касније причало, снајпериста погодио или са крова Југобанке или са крова Културног центра. Никада није откривено ко је убио ни Јану, ни Боривоја, иако породице и после 20 година траже правду.

Сирена за ваздушну опасност није престајала, мешајући се са сиренама кола Хитне помоћи која су се једва пробијала ка мосту како би превезли повређене, којих је, како је касније саопштено 22. Теже и лакше страдали од аутоматског оружја, од каменица и сузавца. Тог дана је повређено и 11 војника француског Кфора.

И док су српски санитети превозили повређене, дотле су, како се чуло, албанским санитетима довожени оружје и муниција. Међу екстремним Албанцима било је припадника ОВК, али и АНА (Албанска национална армија), коју је само годину дана пре Михаел Штајнер, тадашњи шеф Унмика, прогласио „терористичком”.

Цео град је био у сузавцу, али и диму који је долазио с јужне стране. Иако отерани са севера и са моста, где су се препречили тенкови француског Кфора и оклопни транспортери, екстремисти су почели да пале возила Унмика која су била надомак моста на југу. Јуришни покличи албанским демонстраната чули су се до саме вечери.

Вести су се шириле брзином светлости. Међу Србима је завладао мук када се прочуло да село Свињаре, које је на три километра од центра северне Косовске Митровице, у пламену и да ниједна српска кућа није остала незапаљена. Чуло се и да је Кфор једва успео да евакуише тамошњи српски живаљ. А било их је око две стотине. Чуло се и да су евакуисане једине две српске породице с југа. Две свештеничке породице, које је француски Кфор једва спасио. Данас у јужном делу, осим свештеника са попадијом и четворо деце, Срба више нема. Нема их ни у Свињару, где још стоје нагореле српске куће. До касно у ноћ се осећао мирис сузавца у граду.

Нешто пред ноћ огласио се Дерек Чепел, портпарол Унмика, и демантовао да су се албански дечаци из Чабре удавили у Ибру бежећи од „од Срба који су на њих нахушкали псе”. Од тог дана Чепел више није виђен у Косовској Митровици. Питали су српски новинари за њега. Али нико није желео да прича или би кроз зубе процедили да је отишао на нову дужност. Чепел је склоњен јер је изнео истину.

Истину, коју ни дан-данас Приштина неће да призна. Неће да призна да је албанским и иностраним медијима лаж о 17. марту пласирао Халит Берани, Албанац из јужног дела града, који је сателитским телефоном годинама пре 17. марта, али и касније, пласирао информације о „страдању Албанаца”. Тај исти Берани, који је одскора виђан на главном мосту на Ибру, носиће на савести 17. март, дан када је инициран погром Срба, дан када је горела српска земља. Остаће записано да је Берани, који се представљао и као „хуманитарац” иницирао „кристалну ноћ” на Косову и Метохији, али је и остало записано да је био сведок у Хагу, у процесу који се водио против Слободана Милошевића.