Dan kada su goreli srpski vekovi

Kosovska Mitrovica – Opet je mart, mesec od kojeg decenijama Srbi na Kosovu i Metohiji strahuju. Za tamo nekog to je samo jedan mesec posle februara, ali ne i za Srbe na KiM, koji su decenijama ispraćali najave „krvavog utorka”.

Bili su Srbi u strahu i tog 17. marta, kao i danima pre. Ništa tog jutra nije najavljivalo da će goreti vekovi na Kosmetu, da će se dogoditi pogrom Srba, da će da usledi haos i krvoproliće u Kosovskoj Mitrovici, bastionu srpstva, gde su se pet godina po ratu Srbi na oglašavanje sirene za vazdušnu opasnost masovno okupljali ispred glavnog mosta na Ibru, u nameri da spreče upad albanskih ekstremista. Već je na stotine upada bilo iz pravca juga, ali su pripadnici Kfora, ali i tada još uvek Unmik policije, uspevali da ih odvrate od namere da stignu do ulica severnog dela grada.

Tog jutra, 17. marta, trebalo je da idem u Prištinu, ali sam u poslednjem trenutku otkazala, u nameri da uradim reportažu o Manastiru Svetih arhangela kod Prizrena, koji sam posetila prethodnih dana. Ispostaviće se da je grupa novinara koja je tog jutra vozilom Unmika stigla u Prištinu tamo ostala „zarobljena” dva i po dana, telefonske veze su bile prekinute, jedva se u neko doba saznalo šta je s njima. Albanski ekstremisti su opkolili zgradu Unmika, gađali je kamenjem, crvenom farbom, ne dozvoljavajući nikome da izađe, ni osoblju Unmika, koje je kao i sva „obaveštajna međunarodna služba” bilo „zatečeno” onim što se u dva dana marta na Kosovu i Metohiji događalo.

Da li „službe” zatajile ili ne do danas je nepoznanica, 21 godinu posle, ali je nepoznanica i „šta su srpske službe radile”. Nikakav znak „službama” nije bio ni onda kada je početkom marta više hiljada ekstremnih Albanaca pokušalo da probije barikadu Kfora i nasrne na severni deo Kosovske Mitrovice.

U gradu na Ibru sve je tog 17. marta išlo „redovnim tokom”. Najmlađi u obdaništu, đaci u školama, studenti na fakultetu, zaposleni na svojim radnim mestima. Prodavnice otvorene, u kafićima se ispijala prva i druga jutarnja kafa. Na ulicama patrole kosovske policije, Srbi u uniformama pod komandom Prištine, vojnici Kfora – oficiri za vezu po ustaljenom redu patroliraju skučenim gradom, u dužini od jednog kilometra i prečniku od nepuna dva kilometra. Na stešnjenom prostoru oko 20.000 Srba, Albanaca, Turaka, Goranaca, Roma... Razmileli se po gradu, svako u svojoj obavezi.

A onda... U 11.25 sirene za vazdušnu opasnost, znak da Srbi u grupama krenu ka glavnom ibarskom mostu. Tresla se zemlja u Kosovskoj Mitrovici, tutnjalo je sa svih strana. Sa današnjeg Trga kneza Lazara trčeći se slivala reka Srba, dole ka pakistanskom Kforu, koji je već bio zasut kamenicama više stotina ekstremnih Albanaca koji su nadirali preko mosta.

Probili su ogradu sa južne strane, probili kordon Kfora, počeli su da padaju Molotovljevi kokteli. Vozila Unmika su bila u plamenu, što je bio samo podstrek za oko dve hiljade demonstranata da jurišaju ka severu, goli do pasa, ogrnuti zastavama Albanije, uzvikujući „UČK, UČK”, koje se čulo i do najudaljenijeg dela grada.

Krenuli su i prvi pucnji iz pravca juga, štektalo je automatsko oružje, a ubrzo se pročulo da Srbe na nišanu drže snajperisti s juga. Dok je otud, s juga, štektalo, Srbima su jedino oružje bile kamenice, koje su usput pokupili.

Prva grupa Albanaca, njih stotinu, već je stigla do prvih srpskih prodavnica, a na pedesetak metara od mosta, ne mareći za suzavac i šok-bombe koje su Unmik i Kfor počeli da ispaljuju. Ipak su uspeli da demonstrante potisnu sa severa, ali je već tada krenulo oko hiljadu Albanaca iz pravca Kolašinske ulice, koji su se s juga sručili preko pešačkog mosta koji vodi ka naselju Tri solitera.

Nastao je opšti metež, jer se ubrzo pročula vest da je upravo u Kolašinskoj ulici, gde je bilo na stotine Srba, od snajperskog metka stradao Borivoje Spasojević, ali i da je isto u Kolašinskoj snajperista s juga smrtno pogodio Janu Tučev, majku dvoje malene dece. Bila je na terasi stana, kada je, kako se kasnije pričalo, snajperista pogodio ili sa krova Jugobanke ili sa krova Kulturnog centra. Nikada nije otkriveno ko je ubio ni Janu, ni Borivoja, iako porodice i posle 20 godina traže pravdu.

Sirena za vazdušnu opasnost nije prestajala, mešajući se sa sirenama kola Hitne pomoći koja su se jedva probijala ka mostu kako bi prevezli povređene, kojih je, kako je kasnije saopšteno 22. Teže i lakše stradali od automatskog oružja, od kamenica i suzavca. Tog dana je povređeno i 11 vojnika francuskog Kfora.

I dok su srpski saniteti prevozili povređene, dotle su, kako se čulo, albanskim sanitetima dovoženi oružje i municija. Među ekstremnim Albancima bilo je pripadnika OVK, ali i ANA (Albanska nacionalna armija), koju je samo godinu dana pre Mihael Štajner, tadašnji šef Unmika, proglasio „terorističkom”.

Ceo grad je bio u suzavcu, ali i dimu koji je dolazio s južne strane. Iako oterani sa severa i sa mosta, gde su se preprečili tenkovi francuskog Kfora i oklopni transporteri, ekstremisti su počeli da pale vozila Unmika koja su bila nadomak mosta na jugu. Jurišni pokliči albanskim demonstranata čuli su se do same večeri.

Vesti su se širile brzinom svetlosti. Među Srbima je zavladao muk kada se pročulo da selo Svinjare, koje je na tri kilometra od centra severne Kosovske Mitrovice, u plamenu i da nijedna srpska kuća nije ostala nezapaljena. Čulo se i da je Kfor jedva uspeo da evakuiše tamošnji srpski živalj. A bilo ih je oko dve stotine. Čulo se i da su evakuisane jedine dve srpske porodice s juga. Dve svešteničke porodice, koje je francuski Kfor jedva spasio. Danas u južnom delu, osim sveštenika sa popadijom i četvoro dece, Srba više nema. Nema ih ni u Svinjaru, gde još stoje nagorele srpske kuće. Do kasno u noć se osećao miris suzavca u gradu.

Nešto pred noć oglasio se Derek Čepel, portparol Unmika, i demantovao da su se albanski dečaci iz Čabre udavili u Ibru bežeći od „od Srba koji su na njih nahuškali pse”. Od tog dana Čepel više nije viđen u Kosovskoj Mitrovici. Pitali su srpski novinari za njega. Ali niko nije želeo da priča ili bi kroz zube procedili da je otišao na novu dužnost. Čepel je sklonjen jer je izneo istinu.

Istinu, koju ni dan-danas Priština neće da prizna. Neće da prizna da je albanskim i inostranim medijima laž o 17. martu plasirao Halit Berani, Albanac iz južnog dela grada, koji je satelitskim telefonom godinama pre 17. marta, ali i kasnije, plasirao informacije o „stradanju Albanaca”. Taj isti Berani, koji je odskora viđan na glavnom mostu na Ibru, nosiće na savesti 17. mart, dan kada je iniciran pogrom Srba, dan kada je gorela srpska zemlja. Ostaće zapisano da je Berani, koji se predstavljao i kao „humanitarac” inicirao „kristalnu noć” na Kosovu i Metohiji, ali je i ostalo zapisano da je bio svedok u Hagu, u procesu koji se vodio protiv Slobodana Miloševića.