Vojnosposobni Ukrajinci postaju višak u EU

U Evropi sve više sazreva misao da bi Ukrajincima sposobnim za vojnu službu, i adekvatnog životnog doba, trebalo oduzeti status izbeglica i poslati ih kućama – na front. Ideja nije nova, ali izgleda da joj je sada sklona većina članica Evropske unije. Razloga je više, ali uglavnom se svode na to da je izdvajanje značajnih sredstava za njih, finansijskih i drugih, dostiglo razmere koje evropske države, jednostavno, više ne mogu da prihvate. Čak ni one najmoćnije. Reč je o muškarcima uzrasta između 18. i 64. godine, a takvih je u EU, prema poslednjim podacima, čak 1,04 miliona. Najviše u Nemačkoj (312.000), Poljskoj (153.000) Češkoj (129.000)… 

Prema internom dokumentu Saveta EU, koji prenosi mađarsko izdanje „Juropijen konzervativa”, između ostalih opcija koje se razmatraju je proširenje privremene zaštite, ali uz pooštravanje kriterijuma da bi se to pravo ostvarilo. U dokumentu se eksplicitno pominje „isključenje muškaraca vojnog uzrasta” i onih koji su ilegalno napustili Ukrajinu. Trenutni sistem će ostati na snazi do marta 2027. godine, a sva ograničenja će se primenjivati samo na buduće podnosioce zahteva za privremenu zaštitu. Prvi koraci u tom smislu već su načinjeni.

Da li je ovo znak da je i Evropa već sita ukrajinskog rata? Mnogi misle da eventualno okončanje sukoba, samo po sebi, neće doneti ništa dobro. Naime, valja imati na umu da su svi oni koji su prebegli došli u sredinu u kojoj je životni standard bio primetno viši od onoga u otadžbini. A čovek, makar i privremeno naviknut na bolje uslove života, teško da će pristajati da se vrati na ono od čega je pobegao. Pa i da nema rata.

Sa druge strane, svi prebegli mogli su i da pristanu na plate manje od domaćina, ali kada konačno rat prestane i nastupi istinski mir, takvi će definitivno tražiti da za svoj rad budu plaćeni kao domaćini, ili bar adekvatnije nego sada. Drugim rečima, pretvoriće se u još jedan u istinski talas ekonomskih migranata.

Treba imati na umu i činjenicu da su Evropljani i te kako iskoristili benefite koje im je doneo ukrajinski rat. Pre svega uspeli su da se za kratko vreme, i po povoljnim cenama, otarase zastarelog naoružanja zaostalog još iz vremena hladnog rata, ali i ponovo uzdignu ratni duh sopstvenih građana, utopljen u blagodetima života u osamdesetogodišnjem miru. 

Uspeli su da shvate da, iako žive u velikoj zajednici (EU) ipak imaju i neke specifične interese koji ih ekonomski, religijski, tradicionalno razlikuju od neposrednih komšija. Pogotovo otkako su počele nesuglasice između pojedinih članica saveza, ali i nastojanja da se slabijima nametne volja moćnijih. Očigledno, došlo je vreme da ponovo svako počne sam da brine o sopstvenim problemima.

Ali kako vratiti u domovinu onih 1,04 miliona Ukrajinaca? Da li ih poslati kućama sve u paketu ili probirati među njima? I koji bi kriterijum pri tom izboru trebalo upotrebiti. Nekima ja bivši dom uništen, drugima nije. Neki bi morali biti vraćeni direktno na liniju fronta, drugi pak u delove zemlje koji više i nisu ukrajinski, a treći negde u ratnu pozadinu, gde rakete ne padaju baš tako učestalo. Da li će i Ukrajinci dobiti svoj „vlak bez voznog reda”?

Cena rata u centru evropskog kontinenta, za sada, dostigla je oko 195 milijardi evra. Koliko koštaju ljudske žrtve, sa obe strane, nemoguće je izračunati. Između ostalog, stoga što se taj broj, jednako među vojnicima kao i među civilima, brižljivo krije. A nema sumnje da ti brojevi obespokojavaju upravo one koji su našli utočište van domovine. I, podsetimo, nije reč samo o Ukrajincima ili Rusima koji su se našli u jednakoj nevolji, već o svima koji su rešili na ovaj ili onaj način da sačuvaju živu glavu.

Vratimo se stoga Evropljanima. Kao što smo već pisali, na Starom kontinentu su spremniji da prime migrante iz siromašnih zemalja Afrike, Bliskog istoka i Azije koji sa sobom donose svoje navike, običaje, religiju, nego prve komšije sa kontinenta. Razlog je svakako u tome što je „neevropljanima” lakše naturiti sopstvenu volju, nego onima koji odavno znaju „kako se ovde diše”. Tu nije dovoljna samo plata, potrebno je pružiti nešto više, pa i iskreno gostoprimstvo.

Na kraju, ne bi trebalo zanemariti mogućnost, pa i ljudsko pravo onih koji budu „osuđeni na povratak” da dignu svoj glas protiv toga. Uostalom nije malo onih koji su pobegli od vladavine Volodimira Zelenskog, dakle ne samo od rata. Više od milion ljudi nije mali broj, pogotovo što svi pomenuti pripadaju kategoriji onih koji su „u najboljem životnom dobu”. Ali upravo takvi će biti potrebni Ukrajini kada krene obnova i zaceljivanje rana. Ipak, reklo bi se da u EU imaju sasvim drugu računicu.