Војноспособни Украјинци постају вишак у ЕУ

У Европи све више сазрева мисао да би Украјинцима способним за војну службу, и адекватног животног доба, требало одузети статус избеглица и послати их кућама – на фронт. Идеја није нова, али изгледа да јој је сада склона већина чланица Европске уније. Разлога је више, али углавном се своде на то да је издвајање значајних средстава за њих, финансијских и других, достигло размере које европске државе, једноставно, више не могу да прихвате. Чак ни оне најмоћније. Реч је о мушкарцима узраста између 18. и 64. године, а таквих је у ЕУ, према последњим подацима, чак 1,04 милиона. Највише у Немачкој (312.000), Пољској (153.000) Чешкој (129.000)… 

Према интерном документу Савета ЕУ, који преноси мађарско издање „Јуропијен конзерватива”, између осталих опција које се разматрају је проширење привремене заштите, али уз пооштравање критеријума да би се то право остварило. У документу се експлицитно помиње „искључење мушкараца војног узраста” и оних који су илегално напустили Украјину. Тренутни систем ће остати на снази до марта 2027. године, а сва ограничења ће се примењивати само на будуће подносиоце захтева за привремену заштиту. Први кораци у том смислу већ су начињени.

Да ли је ово знак да је и Европа већ сита украјинског рата? Многи мисле да евентуално окончање сукоба, само по себи, неће донети ништа добро. Наиме, ваља имати на уму да су сви они који су пребегли дошли у средину у којој је животни стандард био приметно виши од онога у отаџбини. А човек, макар и привремено навикнут на боље услове живота, тешко да ће пристајати да се врати на оно од чега је побегао. Па и да нема рата.

Са друге стране, сви пребегли могли су и да пристану на плате мање од домаћина, али када коначно рат престане и наступи истински мир, такви ће дефинитивно тражити да за свој рад буду плаћени као домаћини, или бар адекватније него сада. Другим речима, претвориће се у још један у истински талас економских миграната.

Треба имати на уму и чињеницу да су Европљани и те како искористили бенефите које им је донео украјински рат. Пре свега успели су да се за кратко време, и по повољним ценама, отарасе застарелог наоружања заосталог још из времена хладног рата, али и поново уздигну ратни дух сопствених грађана, утопљен у благодетима живота у осамдесетогодишњем миру. 

Успели су да схвате да, иако живе у великој заједници (ЕУ) ипак имају и неке специфичне интересе који их економски, религијски, традиционално разликују од непосредних комшија. Поготово откако су почеле несугласице између појединих чланица савеза, али и настојања да се слабијима наметне воља моћнијих. Очигледно, дошло је време да поново свако почне сам да брине о сопственим проблемима.

Али како вратити у домовину оних 1,04 милиона Украјинаца? Да ли их послати кућама све у пакету или пробирати међу њима? И који би критеријум при том избору требало употребити. Некима ја бивши дом уништен, другима није. Неки би морали бити враћени директно на линију фронта, други пак у делове земље који више и нису украјински, а трећи негде у ратну позадину, где ракете не падају баш тако учестало. Да ли ће и Украјинци добити свој „влак без возног реда”?

Цена рата у центру европског континента, за сада, достигла је око 195 милијарди евра. Колико коштају људске жртве, са обе стране, немогуће је израчунати. Између осталог, стога што се тај број, једнако међу војницима као и међу цивилима, брижљиво крије. А нема сумње да ти бројеви обеспокојавају управо оне који су нашли уточиште ван домовине. И, подсетимо, није реч само о Украјинцима или Русима који су се нашли у једнакој невољи, већ о свима који су решили на овај или онај начин да сачувају живу главу.

Вратимо се стога Европљанима. Као што смо већ писали, на Старом континенту су спремнији да приме мигранте из сиромашних земаља Африке, Блиског истока и Азије који са собом доносе своје навике, обичаје, религију, него прве комшије са континента. Разлог је свакако у томе што је „неевропљанима” лакше натурити сопствену вољу, него онима који одавно знају „како се овде дише”. Ту није довољна само плата, потребно је пружити нешто више, па и искрено гостопримство.

На крају, не би требало занемарити могућност, па и људско право оних који буду „осуђени на повратак” да дигну свој глас против тога. Уосталом није мало оних који су побегли од владавине Володимира Зеленског, дакле не само од рата. Више од милион људи није мали број, поготово што сви поменути припадају категорији оних који су „у најбољем животном добу”. Али управо такви ће бити потребни Украјини када крене обнова и зацељивање рана. Ипак, рекло би се да у ЕУ имају сасвим другу рачуницу.