Правда за стелт студенте

Заједничка именица студенти користи се последњих месеци углавном за студенте који блокирају факултете и који су суспендовали законом и статутом дефинисане студентске парламенте и уместо њих инсталирали такозване пленуме. Они себе зову студенти у блокади (СУБ), а колоквијално се уврежио помало пежоративни назив пленумаши. 
Поред њих се појавила и мање бројна група (мада ни СУБ у почетку нису били ништа бројнији), чији се припадници називају студенти који желе да уче (СКЖУ). Њих измилоште називају ћацији, а парк у којем су стационирани – ћациленд. 
Постоји и трећа категорија коју нико никако и не зове, па чак и не примећује, а они су најбројнији. То је тиха већина коју ћемо за ову прилику назвати стелт студентима, коју ниједан медијски радар не види. 
Блокаду појединачних факултета дневно одржава од пет до 50 студената. Током пленума тај број обично порасте на 50 до 300 душа, а када изађу да блокирају улице укупан број се попне на неколико хиљада, мада је то тешко утврдити јер се у тој маси налазе и средњошколци и грађани. У ћациленду, с друге стране, обитава неколико стотина људи. Простом математиком долазимо до рачуна да је само на БУ стелт студената више десетина хиљада, можда целих 80.000, а кад је реч о студентима свих факултета који су у блокади, њихов број се пење на више од стотину хиљада. 
Поштујем студенте у блокади јер својим активизмом и политичким идејама крче пут за нека будућа размишљања и путеве, можда и странпутице, али у сваком случају алтернативе кородираној либералној демократији на светском нивоу (То поштовање ускраћујем онима који су у блокади, не из убеђења већ из опортунизма и слабости да се одупру притиску групе). 
Дивим се храбрости СКЖУ – посебно оној неколицини која је медијски експонирана – да јавно заступају своје ставове чак и кад су наизглед у мањини и кад су под страховитим вербалним и физичким притиском напујданих малолетника и знатно старијих малоумника. 
Па ипак, суштински подржавам ону трећу групу наизглед невидљивих, ни по чему неистакнутих, али вредних и стрпљивих младих људи, који чекају да се факултети ослободе, а они наставе свој посао. Једино се они у овој ситуацији понашају логично и нормално. Поређења ради, ако у кварту нестане струја нико не иде да се пење по бандерама и поправља квар. Сви чекамо да надлежне службе обаве свој посао. Тако и стелт студенти чекају да управе факултета и универзитета омогуће да се настава нормализује. Нажалост, под разним изговорима факултети никако да поправе квар. Изгледа да је квар у њима. 
Постоји мишљење да чекају да студентска побуна и/или обојена револуција доведу до смене режима. Прича о испуњењу студентских захтева – представља у том светлу огољену маскировку. То је свима могло да буде јасно још од оног децембарског дана када маса испред Председништва није желела ни да саслуша председниково обраћање поводом испуњења захтева. Међутим, чуди да интелектуалци не схватају да за смену власти на улици није довољан само велики број људи на протестима већ је неопходно да се задовољи још читав низ услова. Наведимо најважније. Економска криза и несигурност; слабост и подељеност владајуће елите; јака опозиција с јасним алтернативним циљевима; подршка светских сила. 
Почнимо од краја. Чак и када би дошло до промене власти на улици, нова власт не би добила подршку ни САД, ни Русије, ни Кине, а није извесно ни да ли би све земље ЕУ, ма шта Брисел рекао, подржале такву промену. Друго, одавно је познато да у Србији не постоји јасна алтернативна владајућој политици. Опозиционе странке то не могу или не желе да осмисле и читаву политику своде на некритично контрирање свакој идеји која долази од стране власти. Треће, мада у свакој коалицији или catch all партији постоје разне фракције, актуелна власт није унутар себе подељена као што је, на пример, то била подела између Тадића и Ђиласа, нити су службе безбедности нелојалне као у време Милошевића. Најзад, тешко је организовати насилну промену власти у ситуацији кад већина оних који протестују има економски шта да изгуби, а држава у целини бележи економски раст. 
Једино од чега власт може да стрепи то су масовни протести који, мада сами по себи нису довољни, могу дугорочно да погоршају економску ситуацију, доведу до подела у власти и на крају утичу на промену става великих сила, које би у том случају пронашле своје политичке фаворите и уз огроман ризик од унутрашњих сукоба (хаоса) покушале да утичу на збивања у земљи. 
Зато је у наредном периоду можда најважнији задатак власти да анализира разлоге из којих су људи спремни да изађу на улицу и из којих и многе присталице власти кажу да су студенти у праву. 
Пре било какве темељне анализе довољно је упутити на неколико очигледних проблема. Корупција је опште место, средње име власти као такве. Откако је власти, има и корупције, мењали су се режими и типови власти, али корупција је опстајала. Закључак је да се – да не улазимо у разлоге – попут корова, корупција не може искоренити, али се може култивисати и држати под контролом да не пређе у неконтролисани лоповлук. Кинези с времена на време тим поводом стрељају, али има и другачијих начина да се корупција обуздава. 
Власт свакако мора да подстакне развој културе дијалога. Не само политичког већ, што је важније, друштвеног о разним питањима. Подстицање емоција као начина политичке мобилизације само по себи је разумљиво и то раде све странке и покрети, али за друштво је важно да у анализи и третирању различитих друштвених питања доминира трезвен дијалог и поштовање различитих мишљења без обзира на њихове политичке и идеолошке конотације. У томе можда кључну улогу морају да имају јавни сервиси. 
Постоје и други проблем који наше друштво никако да се реши, јер представља непревазиђено наслеђе партијске државе. Реч је о примату који имају лојални над стручним кадровима у разним привредним областима. То није добро ни за државу, а ни за партије, јер је лојалност, за разлику од стручности и професионализма, нестабилна категорија. Мада је реч о партијским стварима, о којима мало знам и слабо их разумем, важно је нагласити да агитација и мобилизација никада и нигде не смеју бити повезане с било којом врстом неполитичког притиска (претње отказима, уцене напредовањем и сл). Политичко опредељење мора бити плод слободне одлуке и воље на коју се може утицати само политичком агитацијом. Најзад, и можда најочигледније, без обзира на који начин су дошли до новца, јавно бахаћење људи који су на било који начин блиски власти увек оставља лош утисак на грађане. 
Шта ће дубинска анализа показати и да ли ће је пратити примерена акција, остаје да се види. Проветравање партијских редова у сваком случају ће морати да уследи ако се желе избећи слични протести у будућности. 
Али пре свега тога, власт мора да успостави контролу над ситуацијом и да не дозволи ширење анархије. 
Поредећи студентски покрет с Црвеним кмерима, Бранко Милановић указује да је будућност Србије или хаос или диктатура која би онемогућила хаос. 
Да би се избегао тај, по његовом мишљењу, историјски усуд, неопходно је да се држава понаша у складу са законима према свима и у свакој ситуацији. То се односи како на највише органе власти, тако и на студенте и њихове менторе.

 *Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа