Поезија из машинске радионице

Пригревица код Апатина – Боро Милеуснић (47), човек немирног стваралачког духа, своју креативност изражава поезијом, сликањем и израдом необичних скулптура од метала и дрвета. За себе каже да ствара по унутрашњем диктату, одбацујући ограничења било које врсте. Као материјал за радове користи све што му дође под руку, а посебно предмете од гвожђа. Уз оца Милана, врхунског мајстора алатничара, заволео је струг и радионицу у којој је провео многе бесане ноћи.

– Гвожђе обрађујем ковањем, а најчешће га проналазим на отпаду или ми га доносе познаници. Нажалост, здравље ми је прилично нарушено, што су последице боравка на ратишту, па све мање времена могу да проводим у радионици – каже нам Боро.

У његовој просторији за дневни боравак доминира слика, коју је назвао „Врата”, а која је инспирисана библијским мотивима. Испред се налази мноштво предмета од којих сваки симболизује одређени период људског одрастања.

– То је моје виђење човека пред Богом. На овај начин сам желео да представим терет с којим долазимо на овај свет, живимо са њим и на крају га остављамо за собом. Биле су ми потребне три године да завршим ову слику коју намеравам да урамим штоком од собних врата – открива Боро.

Пажњу привлачи и дрвени шанк, који је наш саговорник правио пуних шест година, стрпљиво по столарским радионицама сакупљајући остатке храста, трешње и јасена. Од алата је користио само тестеру, длето и дрвени чекић. Мајсторство није остало незапажено, па му је за шанк својевремено један заинтересовани купац понудио 30.000 марака. – Иако ми је новац тада био и те како потребан, ни за тренутак нисам помислио да продам ту моју рукотворину – каже Боро и као увертиру у причу о својој поезији казује нам стихове својих песама „Деца од даха“ и „Расплављени Дунав“. Придружује нам се и Борова супруга Варвара, млада уметница из Русије.

– Они који су имали прилике да чују моје стихове, а таквих нема много, кажу да стилом подсећају на познате руске песнике. Нудили су ми да објавим књигу поезије, али мислим да још није сазрело време за тај корак – сматра Боро, који са Варваром управо припрема занимљив градитељски подухват. Удруженим снагама зидају „музичку“ собу у коју ће сместити бечки клавир из 1896. године. Соба ће бити изграђена у комбинацији моравског и руског стила градње, а представљаће симбол повезаности и сродности тих двеју култура.

З. Обрадовић